Sebe smatram umereno sumnjičavim pozitivistom otvorenog uma. Eto tako na primer verujem da u svemiru nismo sami, da s onim piramidama nisu čista posla, da telepatija stvarno postoji i da ima nečega nakon smrti. Ali, uz svo dužno postovanje, ja stvarno ne verujem da je Srbija zemlja trkača kao sto to piše ovde 
Dakle, dragi autoru pomenutog teksta, bacam ti rukavicu u lice! Evo sta Srbija zaista misli o trčanju.

Misao broj 1: Trčanje nije sport

Sport je fudbal a trčanje je zagrevanje pred utakmicu i tehnika prelaska s jednog na drugi deo terena. Ovo poslednje je samo u slučaju vrlo naprednih ekipa – naši fudbaleri se iz bezbednosnih razloga jos uvek služe tehnikom šetanja po terenu. Samim tim, iako trčanje aktivira skoro sve grupe mišića u telu, podstiče cirkulaciju i podiže nivo dopamina – verujte okolini, trčanje nije sport. Sa toliko provedenih godina u kafićima gledajući utakmice valjda smo dovoljno stručni sportski znalci da o tome sudimo.

Misao broj 2: Problem “dve leve noge”

Trčanje ja zaista jako komplikovano. Deca nisu u stanju da tečno govore i u potpunosti razumeju svet oko sebe samo zato što svu svoju energiju, intelekt i koncentraciju troše na trčanje. I onda još i ponekad padnu i ogule koleno! Ej! Pa to se NIKAD ne bi dogodilo da nisu pokušala da izvode intelektualno izazovne, motorički prezahtevne pokrete trčanja! Trčanje je namenjeno isključivo vrhunskim sportistima, profesionalnim atletičarima kojima nikad niko nije rekao da su smotani. Jer ipak, ono što nam drugi kažu je ono što mi zaista i jesmo. Eto na primer Van Gog je bio uzasan slikar, Galilej lud, a i od ovog Cezara nista nema da bude. Samim tim, ukoliko vam je okolina ceo život govorila da ste smotani te umiru od smeha na vašu ideju da trčite, poslušajte ih – sigurno znaju o čemu pričaju. I evo jednog malog saveta – sledeći put kada negde kasnite te hodate jako, jako brzo koncentrišite se dobro jer moze doći do instinktivnog spontanog “potrčavanja” a to nikako ne želimo jer ipak, to je previše opterećujuće za naše “dve leve noge”.

Misao broj 3:  Trčanje goji/Trčanje mršavi

Iako ovo možda deluje antagonistićki u pitanju je potpuna istina: ukoliko ste malo buci a hoćete da smršate – u ime Boga nemojte da trcčte!!! Od toga će vam se stvoriti mišići preko sala i onda ćete biti kao Stalone i nikad više necete smršati. Ipak, ako ste slučajno mršavi a nešto vam se trči zbog kondicije – NIKAKO! Trčanje topi i mišiće i salo a možete i da kolabirate. Takodje, bilo da ste debeli ili mršavi, od trčanja moze gotovo sigurno da vas strefi srčka. Zapravo, kad malo bolje razmislim, trčanje je veoma opasno, skoro koliko i sedenje na ‘ladnom betonu, i u širokom luku ga treba izbegavati.

Misao broj 4: Trčanje je samo za lepe ljude

ali ipak trčim :)

Ulazim juče u jednu sportsku prodavnicu u unutrašnjosti – necu da kažem gde ali ću reći da sam ja izvorno  Požarevljanka. Unutra žena, obraća se prodavačici i kaže: “Uplatila sam teretanu i kupila sam neku roze trenerku i fali mi sad patike da mi se slažu ali znaš mora i s majicom da se uklopi”. Prodavnica puna, niko ne vidi ništa čudno u tom zahtevu. Zašto? Pa zato sto je potpuno logično! Kako žena da se pojavi u teretani a nije u tonu?! Kako?! I ko jos uopšte ide na sport a nije savršeno gradjen, zategnut i sveže sa frizure?!

Trčim ja letos po Tašu – zadihala se, duša u nosu, žute patike i crne čarapice i ko zna sta jos od boja na sebi, čupava, zarumenjena i još imam koje kilo masti više koje se pomera u smeru suprotnom od ostatka tela a nosim i džukelu sa sobom. Dolazi riba na stazu: plava, preplanula, poslednja moda. Posle 300m ona od vrućine skida majicu; doduše noć je, oko 20 stepeni ali je i meni bilo vruće kad sam je videla. Bujne ztegnute grudi. 6 pack. Ja da izgledam kao ona išla bih gola! Ona trči jos 500m i odlazi kući. Njoj je to dovoljno da izgleda onako. Za to vreme pored sprava, to i svako drugo veče, stoji more momaka golih do pojasa sa telom Apolona. Sad mi je jasno što mi je onda onaj sa pivom i cigarom u ruci iz kafica dobacio “trči trči debela”. Samo lepi ljudi se smeju baviti sportom.

Tako da, ukoliko niste savršeni a baš vam je pripelo da se bavite trčanjem kao ja, radite to isključivo u vreme kada niko ne može da vas vidi.

Misao broj 5: “Luda Nasta”

Nećeš verovati draga moja…

Jednom me je zaustavila policija da me ispita šta ja radim u toj ulici punoj diplomatsko/političkih predstavništva svako veče u isto vreme. Sumnjivo im bilo da samo trčim. I prolaznici su me slikali par puta pokazajući prstom “vidi ono” ili “vidi ovu”. Takodje, majka me je zamolila da kada dodjem za vikend ne moram baš i tad da trčim jer se komšije u Požarevcu raspituju za moje zdravlje a rasčulo se i šire. Ja sam prvo mislila da je zbog zimske sportske opreme – ono šal preko usta, kapa do nosa. Pa sam posle mislila da je zbog kučeta koje vučem sa sobom. A onda sam shvatila da u trčanju leži zec. Šta ja imam tu da trčim gde mi vreme/mesto nije?! Dakle mnogo je bitnije da se ne pravite vi jedini pametni i smucate trčeći po ulicama glumeći “ludu Nastu”, nego da zaista ne poludite od nagomilanog stresa od kog samo sport oslobadja. A i onako trčanje nije sport, vrlo je opasno, jako komplikovano a i vi niste bas toliko savršeni da bi se njime bavili.

Misao svih misli: Pali cigaru, narucuj jos jednu kafu i sedi kolko te guza nosi! Sigurnije je i pametnije

A SADA MALO MOJIH MISLI… 

Ovo je moj drugi tekst. U prethodnom sam rekla da za savetovanje o trčanju nisam školovana te da sve sto kažem na tu temu treba uzeti sa rezervom. Medjutim, eto u terenska istraživanja  se tu i tamo razumem. Tako, poznato mi je da je jedna od najvećih mana anketne tehnike prikupljanja podataka to što se ispitanici umesto iskreno izjašnjavaju onako kako žele da budu percipirani; otud statistički najveći broj Srba gleda najradije National Geographic i History Viasat. Samim tim, ništa meni nije čudno što se veliki broj ispitanika gore spomenutog istraživanja izjasnio kao “trkač” iako prostom observacijom ulica i parkova vidimo da to najverovatnije nije tačno. Ono sto je meni čudno, ali drago čudno – neki bi rekli “pozitivno iznenadjenje”, je što je ocigledno biti “trkač” percipirano kao nešto poželjno i dobro uprkos svim predrasudama koje “u narodu” o tome vladaju, a koje sam pokušala da sumiram gore.

Drugim rečima, nemojte da vas blago sarkastični ton ovog teksta zavara: to je samo posledica prekomerne količine Branislava Nušića u najranijem uzrastu te slab pokušaj autorke da doda dozu humora svojoj analizi sveta oko sebe. Ako ostavimo sve to po strani, ali i svaku statističku analizu istraživanja koja kao obična igra brojevima pokriva i otkriva realnost, moj subjektivni osećaj odnosno moja istina jeste da smo svedoci “ere” trkačke emancipacije u Srbiji. Dakle jesmo mi loši al se popravljamo :). Na moju veliku radost, sve je više nas – iskrenih trkača; odličan dokaz je eto i sam ovaj sajt. Medjutim, to nije sve. Ja rekreativno trčanje vidim kao posledicu želje za očuvanjem zdravog duha te potrebe za zdravim telom, kao tekovinu viših stupanja civilizacije. Samim tim, činjenica da je trcanje ipak naša aspiracija mi daje nadu da se mi budimo iz našeg zimskog, balkanskog sna i krećemo ka nečemu boljem. Tako da, koliko god ja ne verovala u iskrenost spomenutog istraživanja, ipak verujem u nas i u našu želju da menjamo svet u kom živimo. Zato, patike u ruke i na ulice!

Ovaj tekst je namenjen svima onima koji žele i mogu da doprinesu da Srbija jednog dana zaista postane zemlja trkača ali možda iz nekog od gore navedenih razloga jos uvek oklevaju.

The post Promaja ubija, lekovi truju a naočare kvare vid – a trčanje? appeared first on TRČANJE.rs.

Ako ste planirali da trčite na 36. Somborskom polumaratonu, razigrajte maštu i smislite nastavak za stih:

“U tom Somboru svega navolju, čak i…”

Najkreativniji trkač i trkačica koji u duhu trčanja dopune tekst dobiće na poklon po jednu startninu.

Start polumaratona i Trke zadovoljstva je u nedelju 17. maja 2015. godine na ulici Kralja Petra i u 9:45h.9:45

Trči se ulicama: Kralja Petra Prvog, pa desno na Venac Radomira Putnika, sve do kružnog toka i onda ka ulici Miloša Obilića, da bi trkači nastavili ka Čonopljanskom putu gde se na desetom kilometru od starta okreću i istom trasom se vraćaju na cilj u ulici Kralja Petra Prvog.

Trka zadovoljstva na 5 kilometara startuje zajedno sa polumaratonskom trkom i trči se potpuno istom trasom kao i polumaratonska trka, sa tim da učesnici prave okret ka cilju znatno ranije, već nakon 2,5 kilometra od starta trke i istim ulicama dolaze na cilj u ulici Kralja Petra I.

Organizovan prevoz autobusom iz Beograda, preko Novog Sada, Srbobrana i Kule. Autobus će voziti samo ako se prijavi dovoljan broj trkača.

Važan info: Učesnicima koji se prijave nakon 30.04.2014. godine i nakon tog datuma uplate startninu, startni paket neće sadržati majicu.

Više detalja o kategorijama, nagradama i samoj trci pročitajte ovde.

The post Čega sve ima “u tem Somboru”? appeared first on TRČANJE.rs.

Kao što smo najavili, SLAVIC RACE održaće se za malo više od mesec dana, 30.05.2015. U međuvremenu, u saradnji sa ljudima iz organizacije trke, poklanjamo vam tri startnine!

Sve što je potrebno je da se prijavite. Imena dobitnika ćemo da objavimo 10. maja.

Srećno na izvlačenju i vidimo se 30. maja na Avali.

The post SLAVIC RACE – tri besplatne startnine appeared first on TRČANJE.rs.

Start 39. Pariskog maratona na aveniji Šanz-Elize

Elita maratonaca, koja je povela trku, sastojala se većinom od Kenijaca i Etiopljana. Najveće pitanje nije bilo ko će da pobedi, nego da li će uspeti da obori rekord staze od 2h05m03s koji je prošle godine postavio etiopski majstor Kenenisa Bekele. Naime, višestruki olimpijski i svetski šampion u disciplinama pet i deset hiljada metara, odlučio se da pređe na maraton, te je za prvu trku izabrao Pariz, gde je oborio rekord staze.

Drugo vreme sezone

Ovogodišnji pobednik, kenijski atletičar Mark Korir, nije uspeo da obori prošlogodišnji rekord, te je ostvario vreme od 2h05m49s i tako zaradio nagradu od 50 hiljada evra. Međutim, njegov rezultat je, ipak, drugo vreme sezone, dvadeset sekundi slabije od Beranuovog rezultata u Dubaiju. Najbrža žena pariskog maratona bila je Etiopljanka Meseret Mengistu sa vremenom od 2h23m26s, oborivši tako svoj lični rekord i zaradivši nagradu od 50 hiljada evra.

Mark Korir (Kenija), pobednik maratona – 2h05m49s

Dominacija Kenijaca i Etiopljana se nastavila, ali to nije sprečilo sve ostale učesnike da uživaju u trci i pokušaju da se prevaziđu prvi put ili da poboljšaju svoj lični rekord.

Broj učesnika, u odnosu na prošlu godinu, ostao je stabilan, dok je broj onih koji su napustili trku ili su bili diskvalifikovani, pao sa 4 na 3 odsto. Broj učesnica se povećao i prešao 23 odsto, dok je više od jedne trećine učesnika trčalo svoj prvi maraton.

Pariz je, prema svim istraživanjima, prva svetska turistička odrednica, što se videlo i u sastavu učesnika maratona. Naime, 40 odsto trkača su stranci iz 137 zemalja. Najbrojniji su Englezi, Amerikanci, Italijani i Španci. Prosek godina trkača je 41, a srednje vreme trke je 4h08m (4h01m muškarci, 4h31m žene). Najsporiji učesnik je 42 km prešao za 7h55m56s. Najveći deo učesnika postiglo je vreme između 3h30m i 4h30m (52 %), a samo 47 učesnika maraton su završili vremenom izpod 2h30m.

Meseret Mengistu (Etiopija) najbrža žena Pariskog maratona – 2h23m26s

Najlepša staza na svetu

Pariski maraton nije brza staza kao Berlin, tako da se svetski rekordi ovde ne obaraju. Međutim, Pariski maraton spada u, verovatno, nekoliko najlepših staza sveta. Start je na aveniji Šanz-Elize, a potom se prolazi preko trga Konkord sa pogledom na Skupštinu.

Nastavlja se ulicom Rivoli, pored parka Tiljerije, muzeja Luvr i crkve Notr-Dam. Po prolasku trga Bastilje ide se ka Vensenskom dvorcu, a potom se prolazi kroz Vensensku šumu, park engleskog tipa površine od hiljadu hektara.

Po izlasku iz parka, nastavlja se pariskim ulicama i silazi se na kejove Sene, sa pogledom na levu obalu. Na ulice se vraća kod Muzeja moderne umetnosti i prolazi se u blizini Ajfelove kule. Potom se ulazi u Bulonjsku šumu (850 hektara), zapadnom plućnom krilu Grada svetlosti, i na cilj se stiže u aveniji Foš, jednoj od najluksuznijih pariskih ulica.

Denivelacija nije velika, nekih tridesetak metara, ali se dâ osetiti, posebno od 30. km, kada noge otežaju, kada zalihe glikogena krenu ka minimumu i kada se učesnici sete stare trkačke istine da maraton počinje tek na 30-om kilometru.

Savršena organizacija

Pariski maraton je već više godina u organizaciji porodice Amori (ASO), organizatora biciklističke trke Tour de France i vlasnika sportskog dnevnika Equipe. Svojim dolaskom, oni su podigli cene učešća na maratonu (upisnina oko 100 €), ali su podigli i organizacioni nivo.

Start se izvodi u talasima da bi se izbeglo zagušenje, okrepljenje je savršeno organizovano sa flašicama mineralne vode, šećerom i voćem, mestima za hlađenje vodom. Brojni orkestri uveseljavaju trkače, a o zdravlju i sigurnosti brinu se hitna pomoć i civilna zaštita. Na cilju, organizacija je takođe besprekorna, volonteri su brzi i uslužni, a okrepljenje je obilato.

Posle ulaska u cilj, travnjaci avenije Foš omogućavaju odmor, a brojne porodice, iščekujući svoje takmičare, čak i piknikuju u senkama tek olistalih kestenova. Publika, domaća i međunarodna, zdušno bodri trkače, izvikujući njihova imena, pročitana ispod broja na grudima.

Pariski maraton je veličanstven sportski praznik u kome najvažniji trkači nisu iz malobrojne elite koja stazu pređe za manje od 150 minuta. Pravi heroji su svi oni nepoznati muškarci i žene, koji uprkos svojim porodičnim i profesionalnim obavezama, uprkos svojim godinama i uprkos mnogim životnim odricanjima, maraton završe umorni, bolnih i drhtavih nogu, ali srećni, nasmejani, ozareni, jer su na trci pobedili sâmog sebe.

The post 39. Pariski maraton appeared first on TRČANJE.rs.

Kada žiganje ne prestane i ovo se dešava

Priču o abdomenu ću podeliti na nekoliko segmenata, a prema vašim pitanjima, interesovanjima i problemima. Veliki deo trkača pretrči ceo vek da ne sazna šta je to povreda abdomena.  Ali oni koji ga osete – osete ga veoma intenzivno za ceo taj vek. I oni iz prve grupe osećaju često da ne mogu brže i duže da trče, kao da im neka sila ne da da povuku nogu u vis, da se odgurnu unapred ne računajući da se i stomakom trči pa zanemaruju vežbe za njegovo jačanje. Postoje i oni treći koji imaju bolove ali uvek negde blizu stomaka pa problem vezuju za druge regije (karlicu,ledja, natkolenice, prepone) ne računajući da se sve to desava kao posledica slabosti abdominalne muskulature.

Središte tela

Prema nekim drevnim kineskim filozofijama središte tela nalazi se u donjem delu stomaka i izvor je životne energije, životnog duha,tačka koja opisuje kvalitet čovekove energije. Nalazi se na 3-4 prsta ispod pupka, u unutrašnjosti donjeg abdomena.Čoveku sa jakim središtem ,po njihovom verovanju, energija može slobodno da protiče kroz ruke i noge. Verovali u to ili ne, moramo se složiti da jak abdomen pokreće celo telo. Stabilizuje kičmu, ne dopušta karlici da se spusta na neku od strana, pojačava i osnažuje disanje, pojačava pokrete ekstremiteta,

Mišićna mreža

trbušni mišići

Mišićna vlakna na stomaku se prostiru u tri različita smera: vertikalno (m. rectus abdominis), horizontalno (m.transversus abdominis) i dijagonalno tj. koso (m.obliques abdominis). Rectus abdominis je ravan mišić koji se proteže od karlice do donje ivice grudnog koša i kontroliše pokret tela prilikom savijanja unapred. Kosi mišići se u obliku slova “V” protežu sa obe strane rectus abdominisa i odgovorni su za uvijanje i okretanje trupa. Vlakna su tako isprepletena da čine mrežu koja čvrsto drži trup ( zajedno sa ledjnim mišićima i mišićima karlice). Jaki mišići koji ga drže su najbolji način da se očuva dobro držanje i jedna od najboljih odbrana protiv povreda i bolova u ledjima i kukovima.

Posebnu ulogu mišići abdomena imaju prilikom trčanja sa nagibom. Prilikom trčanja uzbrdo, telo mora da radi znatno više i teže nego na ravnoj površini i naši mišići su primorani na brži i snažniji odgovor. U zavisnosti od visine nagiba mišići mogu aktivirati 2-3 puta više vlakana nego na ravnoj podlozi. Kad krenemo uzbrdo naše telo se naginje ka napred tako da je funkcija rectus abdominisa da stabilizuje trup i drži ledja i karlicu pravo.

U zavisnosti od dužine staze može se desiti da je pravi trbušni mišić dugo vremena pod punom aktivnošću što može dovesti do njegovog premora i povrede u vidu upalnih procesa u mišićnim vlaknima. Sve ovo rezultira pojavom bola. Pored toga, ako koristite ruke (što bi svakako trebalo) tokom trčanja , uvrtanje u trupu će dovesti do aktivacije kosih mišića.

Pre trčanja na uzbrdicama neophodno je dobro zagrejati telo i istegnuti ga nakon trčanja. Najbolje je započeti sa laganim trčakaranjem u mestu ili na kraćoj deonici na ravnom, sa podignutom glavom ( umesto gledanja u patike i zemlju ) kako biste obezbedili veći unos kiseonika koji će vaši mišići tokom trčanja pretvoriti u energiju.

Bol u stomaku – povreda abdomena

Bol u trbuhu ima mnogo potencijalnih uzroka i može biti posledica niza različitih faktora. Bol mišićnog porekla nastao nakon preternog rada vežbi za trbušnu muskulaturu, ili nakon velikog naprezanja ne zahteva stručnu pomoć. Odmor od dan-dva,uz kupke u mlakoj vodi (sa morskom solju), pojačan unos tečnosti i magnezijuma su dovoljni i tegobe će proći .

Čest i ozbiljniji problem predstavlja hernija ili kila trbušnog zida. Hernija predstavlja izbočenje abdominalnog sadržaja kroz stečeno ili urodjeno mesto slabosti ili defekta u trbušnom zidu. Većina pacijenata se žali na vidljivo izbočenje koje je osetljivo na dodir. Ponekad se kila ne vidi (ali je mesto gde se nalazi bolno), čak se vrlo teško i palpira prstima pa je dijagnozu moguće postaviti jedino ultrazvučnim pregledom. Lečenje kila treba prepustiti stručnom osoblju. Povreda je česta kod trkača, ali i kod drugih sprotista,naročito fudbalera.

Bol u donjem delu stomaka može da se javi i kao posledica upale simfize (zglob gde se pubične kosti sastavljaju-simphisis pubis). Navedeni zglob je veoma osetljiv i bolan na dodir. Često je, kod trkača, ovaj problem vezan i za upalu pripoja mišića kuka (primicača).

Simfiza

Ponekad delovi abdominalnog mišića, naročito njegovi donji pripoji , mogu davati slične tegobe.

Najlakše je da sami napravimo pregled tako sto pritisnemo mesto bola i ako se ne oseti “škripanje”pod prstima može se vrlo verovatno isključiti upaljen mišić kao uzrok i potražiti pomoć lekara .

Vrlo je bitno postaviti pravu dijagnozu i započeti adekvatan tretman koji podrazumeva primenu raznih procedura fizikalne terpaije. Ovaj problem, čak i uz kompletan rehabilitacioni tetman, može trajati mesecima i isto toloko povredjenog držati van staze. Na njega naročito treba da obrate pažnju žene posle porodjaja. Prilikom porodjaja može doći do razmicanja pubičnih kostiju a to dovodi do problema o kome sam pričala.  Adekvatne vežbe uspešno ga rešavaju.
Problemi sa nekim od organa trbušne duplje mogu davati akutni ili hronični bol u donjem abdomenu i karlici. Tegobe te prirode moraju da leče internisti, ginekolozi ili urolozi.

Jačanje trbušne muskulature

Većina tegoba vezana za abdomen se rešava adekvatnim vežbanjem. Njihovim jačanjem stabilizujemo trup, smanjujemo bol u ledjima , pomažemo natkolenoj muskulaturi prilikom fleksije noge prema trupu,ubrzavamo korak, povećavamo i osnažujemo disanje dajući celom telu energiju.
Najbolju aktivnost mišiću abdomena se postize sledećim vezbama: vožnja “bicikla” u ležećem položaju, plank, lateralna stabilizacija, podizanje nogu pod uglom u odnosu na telo koje sa oba ramena leži na podlozi, trbušnjaci na pilates lopti, uspravno podizanje kolena.

Predlog vežbi

POGLEDAJTE I: VEŽBE ZA SUPER STOMAK (VIDEO)

Abdominalno disanje

Pored jačanja muskulature veoma je bitno naučiti disati “stomakom”. Ovaj način disanja omogućuje pokretanje cirkulacije iz donjih partija tela i važno je povremeno ga primenjivati, najčešće u stanju mirovanja. Ovakav način disanja je poznat po nazivu “disanje u bocu”, jer se udisaj dešava na isti način kao kad tečnost puni bocu. Puni se od dna naviše.

Kod abdominalnog disanja udišemo nežno i ravnomerno opuštajući mišiće donjeg stomaka i puneći najpre donji deo pluća, “dno boce”.  Pri tom se šire mišići donjeg stomaka i dijafragme, pa se čini da se udiše u donji abdomen. Mada je to potpuno prirodno disanje, u većini slučajeva ga, n žalost moramo učiti, kao novu veštinu.

Trbušno disanje

Trbušno disanje je najjednostavnije naučiti iz ležećeg stava, posmatrajući kako nam se donji deo trbuha lagano podiže pri udahu i spušta pri izdahu. Jasnije kontrole radi, stavite veću knjigu na stomak. Za vreme udaha i izdaha dijafragma se spušta na niže ili podiže i na taj naĉin oslobađa pluća i srce od nepotrebnog pritiska. Donji trbuh se uvlaĉi ili širi i taj pokret nežno masira unutrašnje organe, i stimuliše sistem za varenje i peristaltiku. Trbušnim disanjem dobijamo više prostora u plućima, što nam obezbeđuje potpunije disanje, samim tim i više energije.

Možda ipak treba poverovati drevnim filozofijama da je stomak centar našeg bića i naučiti da mu se kao takvom i dovoljno posvećujemo!

The post Povreda abdomena kod trkača – dijagnoza i prevencija appeared first on TRČANJE.rs.

The post Najkreativniji trkač i trkačica: poklon startnine za Somborski polumaraton appeared first on TRČANJE.rs.

Sećate li se one trkačice što je strepela pred svoj prvi polumaraton? Gde je ona sada?

Teško je i gotovo nemoguće opisati iskustvo sa ultramaratona. Emocije su me držale danima i nakon što sam se vratila u  Beograd i svom svakodnevnom životu i obavezama. Malo-malo, pa uhvatim sebe kako sam u mislima na trci. U naletu emocija, napisala sam tekst na svom blogu, koji prati moje korake od starta pa do cilja. Pošto su se emocije malo stišale, rešila sam da napišem jedan malo racionalniji tekst. Šta je bilo dobro? A gde sam pogrešila?

U danima posle trke, neprestano sam dobijala čestitke od mojih prijatelja na završenom ultramaratonu i poruke kako sam ih inspirisala da se možda i oni okušaju u ovoj disciplini. Ali kada bi me neko sada pitao da li bi mu/joj posavetovala da se prijavi na ovakvu trku, iskreno bih odgovorila, da ne znam tj da odgovor zahteva obrazloženje. Učešće na ultramaratonu je krajnje lično pitanje i svaki trkač/ica bi trebalo da ima sopstveni odgovor. Najpre, šta je motivacija? I da li misliš da si u stanju da izduraš trku do kraja?

Iako volim da se šalim da su mi moji prijatelji namestili sve ovo, mogu reći da je odluka bila samo moja i ničija. Naravno da mi je bilo lakše da ovakvu odluku donesem u dobrom društvu, ali ovakve stvari se ne rade zbog drugih, već zbog sebe. Ultramaraton je ultimativni test da shvatiš od kog materijala si napravljen:  da osetiš neke duboke strukture sopstvene ličnosti, nešto divlje u sebi u kontaktu sa prirodom, nekad nešto lepo, a nekad i nešto zastrašujuće; takve uzlete emocija, koje nikada pre toga nisam doživela ali isto tako možeš doživeti i duboke krize, koje na kraju ili prevaziđeš ili prosto odustaješ od daljeg učešća na trci. Svaki organizam je drugačiji i svako drugačije reaguje na umor, nespavanje, iscrpljenost, glad, žeđ, hladnoću, ledenu kišu.

Poznaješ li sebe dovoljno da bi se prijavio na ultramaraton?

U decembru sam se prijavila za trku na 65km u okviru 100 milja Istre. Za ovu trku sam čula samo najbolje: da je trka odlično organizovana; da je staza sjajno markirana; da su prelepi pejzaži kroz koje se prolazi, da je okrepa raznovrsna i fantastična a volonteri uslužni; da u slučaju odustajanja, kombi te odvozi do cilja u Umagu. Dakle, organizaciona podrška je bila tu za osećanje sigurnosti tokom trke. Sve što sam čula i pročitala o trci se ostvarilo! Čak i više od očekivanog. Dakle, ako želite da se prijavite za trail ultramaraton, birajte onu trku koja je tehnički tako organizovana, da sve što će se od vas tamo očekivati je da srećni stignete na cilj. Moj izbor je bila Istra – 100 milja i nisam pogrešila kod izbora trke!

Da budem sasvim iskrena, nisam bila dovoljno fizički spremna za ovakav izazov. Iako sam imala pojačane treninge u odnosu na period pre priprema, iako sam vikende provodila na planinama to nije bilo dovoljno i osećam da sam mogla mnogo bolje. S druge strane, šta bi bilo dovoljno? Koliko se to kilometara mora preći na nedeljnom a koliko na mesečnom nivou, da bi se adekvatno spremilo?  Važno je pred ultramaratone, puno vremena provoditi na nogama, trčeći ili hodajući, kako bi se telo u celini, a posebno mišići, zglobovi i kosti što više navikli na napore. Pošto se trail ultramaraton dešava u prirodi, sa svim njenim varijacijama, od snega, blata, kiše, vetra i jakog sunca, čak i izuzetno spremnim ultramaratoncima se dešava da odustanu u nemoći pred promenama vremenskih prilika. Ove godine su neki takmičari odustajali zbog hladnoće koje je mnoge iznenadila. Uspeh u ultramaratonu je spoj fizičke spreme, vremenskih okolnosti i nadasve snage ličnosti, uma i volje (što bi stručnjaci rekli: psihe!)

U ultramaratonu, svako ko stigne na cilj je pobednik i pobednica

Da bi uspeo, moraju da se poklope mnogi faktori baš toga dana: da si pravilno hidriran u danima pred trku; da si uneo/la dovoljno hrane, naročito masti i ugljenih-hidrata, svežeg voća i povrća; da se pravilno prehranjuješ i hidriraš tokom same trke; da si ispavan/a; da ti je forma u tom trenutku na vrhuncu i da želiš da se takmičiš; da nisi pretreniran, a da si opet dovoljno spreman/na; da nisi povređen/na; da si psihofizički stabilan/na itd.

Kao neko ko je trku završio, na osnovu iskustva mogu reći da je udeo fizičke spreme veliki. Potrebno je provoditi sate i dane u intenzivnim treninzima trčanja i raditi vežbe snage, kod kuće ili u teretani. S druge strane,postoje i neki drugi faktori koje sam već navela  a koji su veoma bitni. Od faktora koji ne pripadaju samom trenažnom procesu (to smo završili pre trke!), posebno bih navela faktor pravilnog prehranjivanja i hidriranja tokom trke i faktor prisustva osobe sa kojim trčiš.

Mnogi ultramaratonci se najčešće odlučuju da trke ovako velikog formata trče sa partnerom (running buddy-jem, pogledaj badizam). Trka se oduži na 10, 12 pa i 14 časova, u kojoj se smenjuju dan i noć, trči se kroz šume i gore, visoravni i useke i nekako je lakše da je neko tu pored tebe. Iako svoju trku trčiš sam i badi ne može mnogo da uradi za tebe, ipak je tu. Naravno, treba pažljivo birati ko će to da bude. Nije dovoljno da to bude samo osoba sa kojom obično trčiš ili koju samo poznaješ. To je osoba pred kojom se možeš ogoliti, pred kojom si spreman da pokažeš mnoga svoja lica obojena najrazličitijim emocijama, koja uobičajeno ne bi pokazivao. I ti pred njim/njom, ali i on/a pred tobom. S tim, uvek važi jedno zlatno pravilo kao i u kafani: sve što se dešava na Ultri, ostaje na Ultri! Moj badi je Nebojša Trajković, bez čije pomoći i podrške, sigurno ne bih završila ovu trku. Hvala mu od srca!

Ishrana tokom trke

Drugi bitan faktor i mogu slobodno reći presudan za mene je bio faktor ishrane i hidratacije tokom trke. 100 milja Istre je izuzetno organizovana trka kada su okrepne stanice u pitanju. Na trci od 65 km, imali smo četiri takve stanice (Motovun, Oprtalj, Grožnjan i Buje) i na svakoj je bilo, ono što bi se u narodu reklo „čega nije bilo“ ili „od ptice mleko“. Bilo je tu za svačiji ukus po nešto, od slanih đakonija (hleba, sira i suhomesnatih proizovda), slatkog (nutela!), seckanog voća (banana, jabuka, pomorandža), vode, sokova, koka-kole. I uprkos tako bogatoj okrepi, koja nije manjkala, iako su tim istim stanicama prolazile stotine takmičara, jako je važno imati i svoju ličnu hranu, onu koju nosiš sa sobom kao i vodu i izotonik (ja sam nosila razmućeni hydrostar). Poenta je da uvek nešto jedeš u malim količinama, kako bi se telo stalno dohranjivalo i kako bi se izbeglo stanje pregladnelosti. To može biti mala kesica koštunjavog voća (orah, badem, lešnik, suvo grožđe, granola i sl), može biti čokoladni bar (bonžita, snikers – po ukusu), može biti sir i hleb narezani na sitne kockice, ili naprosto neki od sportskih gelova (Isostar ili šta već ima da se nabavi na našem tržištu). U svakom slučaju, to treba da bude nešto lagano što vam neće previše opterećivati ranac, a opet kalorično i pri ruci.

Greške i greškice

Greška koju sam napravila, a koja je mogla da me košta odustajanja na trci je što sam se mahom oslanjala na okrepne stanice. Nisam sebi zadala zadatak da stalno nešto jedem. Drugo, zbog hladnoće sam osećala mučninu, jer sam imala utisak da su mi se svi organi u telu skupili, a prvenstveno grlo i želudac koji je trebalo tu hranu da prima. Zbog oskudne prehrane, doživela sam „zid“ na samoj trci, jedno iskustvo koje ću dugo pamtiti. Sreća je bila da sam bila dovoljno hidrirana. Redovno sam pila vodu iz meha koji sam nosila u rancu i pojila se hidrostarom. Na okrepnoj stanici Buje na 15km od cilja, blok. Tu sam malo odmorila, na jedvite jade pojela bananu i čokoladni bar i uspela da se oporavim u dovoljnoj meri da nastavim i završim trku. Da sam kojim slučajem i dehidrirala, tu bi bio i kraj mom učešću. U svakom slučaju, jedna dobra lekcija  je naučena.

Jedna manja greška, pa ipak ne nezanemarljiva je što smo se raspitivali kod drugih trkača i doneli odluku da ne nosimo trail štapove. Računali smo da vrhovi koje treba da savladamo su niski (najviši vrh je bio 404m, niži od naše Avale, koja se jedva naziva planinom) i da će nam štapovi samo smetati. Međutim posle par sati od starta, shvatili smo da smo pogrešili jer su usponi bili jaki. Štapovi ne samo što nam pomažu pri usponima, oni zaokupljaju naše ruke koje nešto rade a ne vise pored tela. Konačni bilans je bio da su nam ruke bile otečene jer se sva krv slila u njih. Lekcija broj dva je naučena: nikud na trail bez štapova!

Da zaključim: ima nešto u savetima koje dobijaš sa strane, a ima nešto i u poznavanju sebe! Loše je osloniti se ili na jedno ili na drugo, nego pažljivo razmotriti obe strane. Naravno, treba uzeti u obzir i ko vam daje savete: da li je osoba iskusna; teoretski ili iskustveno ili oba; da li vas uzima u obzir ili samo govori o sebi  kada daje savet; da li je ta osoba u sličnoj formi kao vi i konačno, da li vi te savete uopšte možete primeniti na sebe.

Ultramaraton u prirodi je nešto što prevazilazi dosadašnje iskustvo većine trkača. Sve ostale trke, pa i maraton (42.195m) se trče u vrh glave 6 sati i to najčešće u urbanoj sredini, koja nam ipak daje, ako ništa drugo onda utisak zaštićenosti. Za nas rekreativce, ultramaraton traje satima u kojima se svašta dešava: velike oscilacije u spoljašnjoj temperaturi – u početku trke vam može biti pretoplo, a pri kraju, možete se izbezumiti od hladnoće; smena dana i noći kada palite čeonu lampu – da li ćete i kako videti put pred sobom; neminovnost umora i iscrpljenosti.

I kada su na vrhuncu slave pitali Freddie Mercury-a da li bi sve ovo ponovio, on je odgovorio „zašto da ne, samo bih to uradio malo drugačije“. Vidimo se na 100 milja Istre 2016. 65 ili 110km? ;)

The post Od kauča preko polumaratona do Ultramaratona appeared first on TRČANJE.rs.

Random.org ovoga puta izvukao je brojeve 12 i 28, mušku i žensku nagradu :)

28 – prvi izvučeni broj

Srećni broj 28

i:

12 – drugi izvučeni broj

srećni broj 12

Nadamo se da ćete uživati u kursu triatlona, za sva pitanja obratite se na: mul3sport@gmail.com

The post Vodimo vas na triatlon – dobitnici appeared first on TRČANJE.rs.

• Opet sinoć?
• Opet.
• Celo veče?
• Celo.
• Odakle ti snaga?
• Pojma nemam, ali prihvatam je kao novu supermoć.

Ne sećamo se kada je tačno počelo, ali u jednom trenutku trkačka ekipa je počela da đuska. Nedugo zatim smo shvatili da smo najveseliji u celom klubu. Pedometar je izmerio 13 kilometara veče pred polumaraton. Zaraza je počela u Novom Sadu. A proširila se na sve lokacije gde smo imali zadovoljstvo da kročimo patikicama: Beograd, Sarajevo, Zagreb, Ljubljana… Oduvek mi je bilo jasno da će trčanje postati cool kada se poveže sa zabavom – ali koliko će nam ta zabava biti zabavnija zbog trčanja – to je bio iznenađujuć faktor.

Onda primetiš da si ujutro istrčala polumaraton a uveče igrala do zore. I da to više nije problem. Koristi trčanja sve su brojnije mislim. Ali odakle to dolazi?

Put ka letenju

To je stvar kondicije

Jašta. Ko može bez prestanka da trči 2, 2 ipo sata taj može i da đuska do zore. To ne bi trebalo da nas čudi, ipak – sjajan je osećaj kada se prisetiš mlađih dana i simpatične zadihanosti nakon omiljene pesme. A sada možeš da sakačeš, pa skačeš više i više… i tako par sati.

Naravno, u oba slučaja pričamo o rekreativnom trčanju vs. rekreativnom igranju. Real deal sport je dosta drugačiji – od definicije mišića nogu, do fleksibilnosti, preko izdržljivosti.

To je stvar osmeha

Trkači i trkačice su u proseku srećniji ljudi – nema sporenja oko ovoga. Retko gde ćete naći toliko pozitivnu zajednicu, sa malo ili nimalo priče o temama koje nas, ruku nas srce, mrače. U takvom okruženju – energija i radost stvaraju odličan okvir za izlazak i provod. Trkači se neće prepiti, potući, stajati u ćošku polusmoreni. Po pravilu će kanalisati lepu energiju i nasmejano odđuskati u jutro.

To je stvar ega

Kada trčimo – trčimo da bismo uživali u trčanju. Kada odbacimo sve drugo, trkači dokazano umeju da budu srećni u momentu u kom su.Ne zanima ih ko šta misli o njima, krsti se i daje pakosne komentare. Naučili smo da se ne osvrćemo unazad. Sa igranjem je stvar dovoljno slična – kada se oslobodimo ega, ne zanima nas šta misle o nama za stolom pored. Da li drugi igraju (ne brinite, samo se nisu dovoljno napili u 99% slučajeva), da li je klub pun ili prazan.

Trkači vole pokret, a igranje je prirodan nastavak istog.

Rođeni da trčimo – rođeni da igramo

Jedna lepa priča kaže da, kada tužan čovek ode kod svog duhovnom učitelja, prvo pitanje koje mu on postavi je:

• Kada si prestao da igraš?

Nije li to fantastično? Kada trčimo, oslobađamo se u vremenu, kada igramo, dodatno se oslobađamo i u prostoru. Kreacija postaje vidljiva.
Dakle – igrajte!

Pored toga što prija, igranje trkačima može da pomogne i oko potpornih mišića koje manje koristimo, dodatno razvije pluća i kondiciju, a možemo da ga koristimo umesto zagrevanja pred LSD treninge – pogledajte primer OVDE

Kada ste poslednji put zapalili podijum za igru?

The post Trkači mogu duže – Neočekivane koristi trčanja appeared first on TRČANJE.rs.

Centar je zanimljiv jer pruža lep pogled na Beograd, a postoje i tribine kod fudbalskog stadiona gde se može sedeti i uživati u svetlosti velegrada.

Kako stići?

Do ovog sportskog centra se može doći autobusima 74 i 75 (stanica posle uzbrdice kod 11. aprila, odmah posle Merkura i Kike), ili autobusima koji prolaze kroz Tošin bunar (45, 77, 82, 610), a može i Beovozom (stanica Tošin Bunar).

Ako se dolazi 74-om ili 75-icom, treba se malo vratiti, preći ulicu i ulicom Blagoja Marjanovića Moše (da, da, to je onaj iz „Montevidea“) uz luksuzne kuće naših estradnih umetnika (Keba, Lepa Brena…) doći do glavnog ulaza, gde se nalazi i parking do kojeg možete doći kolima.

Ako se dolazi iz Tošinog bunara, potrebno je popeti se zemljanim putem pored restorana Dren (ulaz 4 na slici), a ako se dolazi od ŽS Tošin bunar, postoje stepenice iznad tunela kojima se izlazi na plato 200-njak metara udaljen od glavnog ulaza. Krenite ka kompleksu kafića, prođite kroz njega i doći ćete do strme stazice (ulaz 5). Do ulaza 2 dolazite ako se posle penjanja na Bežanijsku kosu pored bazena, skrene levo odmah posle nadvožnjaka. Tim putem možete doći ili peške ili na biciklu.

Ako dolazite iz Studentskog grada, postoji putić koji polazi ispod auto puta, pored baze nekog auto preduzeća. Uskoro ćete naići na stepenice i doći do ulaza 3.

Sadržaji

Kompleks čine veliki i mali fudbalski teren, tereni za rukomet, mali fudbal, košarku, odbojku, tenis i teretana na otvorenom. U kompleks se može uvek ući, ali bandere, iako postoje, ne rade. To i nije neki problem, jer je vidljivost pristojna na većem delu centra.

Kompleks je uvek pun rekreativaca koji trče ili vežbaju na teretani na otvorenom. Od sprava postoje 4 vratila, par razboja (za propadanje), kose i ravne klupe za trbušnjake.

stadion-sa-stazama

Staze za trčanje

Napokon dolazimo do glavne stvari, a to su staze za trčanje. Oko velikog fudbalskog terena (sa tribinama) postoji staza od crne šljake dužine 400m. Tu stazu ne preporučujem jer ćete isprljati patike, čarape i listove. Ipak, nije loše na njoj pnekad istrčati neke deonice ili Kuperov test, ali imajte u vidu da ćete malo proklizavati pa nećete imati najmerodavnije rezultate.

Staze koje se najviše koriste su plava i roze. Plava staza većim delom ide belim tucanikom i prava je šteta što ne postoji ceo krug od tog belog tucanika. Ta staza je dužine 580m ili 600m u zavisnosti gde skrenete.

Ako odlučite da trčite najveći krug, pratićete narandžastu stazu. Ona ide obodom sportskog centra i iznosi skoro tačno 1km.

Ako malo skratite narandžastu stazu ići ćete najčešćom stazom, a to je roze (oko 920m). Ona se ne spušta na rukometne terene i većim delom ide zemljanim putem, a manjim onim belim tucanikom plave staze.

Uzbrdice do ulaza 3 i 4 možete iskoristiti za kratke brdske intervale, a nekoliko redova tribina možete iskoristite za skokove.

Na ovom sportskom centru nikada nećete biti sami. Dobar deo rekreativaca je iz Studentskog grada, a ostatak smo mi Novobeograđani.

Kod svlačionice fudbalskog kluba postoji česma koja uvek radi tako da ne morate brinuti o vodi.

Tokom dana, nema mnogo hlada, pa sunce ume da upeče. No, pošto nema asfalta, prijatnije je nego trčati užarenim gradskim ulicama. Leti je pravo uživanje doći ovde posle zalaska sunca jer skoro uvek pirka neki vetrić.

photo i tekst: Duletov blog 

The post Trčanje na Novom Beogradu – SC Studentski grad appeared first on TRČANJE.rs.

photo: pexels.com

Verovatno biste za sebe rekli da živite aktivan život – ukoliko trčite tri puta nedeljno, već ste iznad proseka. Prema statističkim podacima, prosečna osoba budni deo svog dana provodi uglavnom u sedećem položaju – čak 9,3h dnevno! Ostatak dana se potroši na oko 6,5h fizičke aktivnosti slabog intenziteta, a samo 0,7h se posvećuje aktivnostima umerenog do jakog intenziteta.

Kako nas sedenje lagano uništava?

Kada se ovi podaci stave u kontekst zdravlja, čitava priča dobija mnogo ozbiljniju dimenziju. Ako se rukovodimo statistikom i određenim podacima dobijenim iz studija dugovečnosti, osoba koja živi sedentarnim načinom života (a to je danas većina nas), radi za kompjuterom, a časove dokolice provodi ispred televizora, na nedeljnom nivou provede oko 57h u sedećem položaju.

Svo ovo sedenje na nas ima mnogo veći uticaj nego što smo radi da priznamo – prema novijim podacima, tih 57h sedenja nedeljno nam svake godine skrati život za oko 45 dana. A to nije zanemarljiv podatak.

Najbolje je da ga isključite. Credit: foter.com

Ako trčite ili se bavite nekom drugom fizičkom aktivnošću koliko-toliko redovno, verovatno ćete pomisliti da se ove zastrašujuće brojke ne odnose na vas. Međutim, nalazi studija pokazuju da ni vežbanje ne može u potpunosti da anulira opasne posledice dugotrajnog sedenja. Sat vremena trčanja ujutru nije dovoljno da pripremi vaše telo za narednih devet sati provedenih za računarom.

Brojne studije su se bavile uticajem sedenja na zdravlje i dugovečnost. Poznato je da sedenje povećava rizik od raka debelog creva za 24%, rizik od raka pluća za 21%, a kod žena se povećava rizik za dobijanje kancera endometrijuma i to za čak 32%. Dokazano je i povećanje rizika za razvoj kardiovaskularnih problema, gojaznosti, dijabetesa tipa 2, nivoa LDL holesterola i triglicerida, kao i povećanog mortaliteta uopšte.

Čak i ako redovno vežbate, sati provedeni ispred televizora povećaće vaše šanse da postanete gojazni i patite od dijabetesa tipa 2. Istraživači smatraju da sati sedenja utiču na metabolizam i promovišu razvoj srčanih problema i drugih hroničnih stanja, istovremeno povećavajući mortalitet.

Kako se borimo protiv sedenja? Ustanite!

Kancelarijski poslovi, dugotrajan rad za računarom ili poslovi koji zahtevaju dugotrajnu vožnju, osim hroničnih efekata po naše zdravlje, koji uglavnom nisu tako lako uočljivi na prvi mah, imaju i vrlo neprijatnu posledicu – bol u leđima, ramenom i vratnom pojasu. Zbog stalnog naprezanja mišića i najčešće nepravilnog položaja leđa i vrata, često se javlja hronični bol u predelu vrata, potiljka, ramena, kao i u donjem delu leđa.

Radi prevencije bola, obratite pažnju na stav u kom sedate – noge bi trebalo da budu savijene pod uglom od 90 stepeni u odnosu na pod, a ekran uzdignut tako da bude u visini očiju. Važno je i da stolica na kojoj sedite pruža dobru potporu leđima, a ruke bi trebalo da budu naslonjene na sto.

Ukoliko već patite od bolova prouzrokovanih dugotrajnim sedenjem, najbolje rezultate u ublažavanju bola ćete postići korišćenjem preparata koji kombinuju analgetsko dejstvo sa efektom hlađenja. Deep Relief gel sadrži jedinstvenu kombinaciju brufena koji deluje analgetski i protivupalno, i levomentola, odgovornog za trenutni efekat hlađenja. Gel se lako razmazuje i koža ga brzo upija, pa olakšanje nastupa gotovo trenutno, dok brufen omogućava da smanjenje bola traje i nekoliko sati. Deep Relief gel je sada dostupan i u novom pakovanju od 100g i možete ga pronaći u svim bolje opremljenim apotekama.

Redovna fizička aktivnost ima višestruku korist po vaše zdravlje i zaslužuje važno mesto u vašem dnevnom rasporedu, ali čini se da još veći uticaj na zdravlje ima stil života koji živimo. Naučnici tvrde da kratkim pauzama možemo itekako umanjiti negativne efekte sedenja i upravo razmrdavanje i jeste rešenje za aktivan i zdrav život.

Kratka šetnja (minut ili dva je dovoljno) ili par vežbica za razmrdavanje na svakih pola sata sedenja sprečiće pojavu bola u vratnom i leđnom pojasu, poboljšaće vašu tolerancija na glukozu, smanjiće nivo triglicerida i LDL holesterola, a i hronični efekti sedenja kao što su povećan rizik za razvoj raka ili srčanog udara će se drastično smanjiti.

Dakle, izgleda da recept za dugovečnost podrazumeva da redovnim treninzima dodamo i par kratkih šetnji od radnog stola do prozora na svakih pola sata sedenja, a gledanje televizije zamenimo boravkom na svežem vazduhu.

Vidimo se u šetnji!

The post Dragi trkači i trkačice, sedenje nas ubija? appeared first on TRČANJE.rs.

Čekala sam dugo da se probude iz zimskog sna i shvate koliko je trčanje lepo i korisno. Osećam se pobednički, iako moja grupa nije tako velika. Malo društvo, ali zaista probrano.

Od ideje da osnujema maratonsku grupu sam skoro odustala… ostao mi je samo jedan, ali vredan učesnik…Krstić Dimitrije. Dokaz da postoje vredna i talentovana deca, skromna i uporna je upravo on. Dimitrija nije mrzelo da dolazi na treninge iz Sremčice, na Novi Beograd. Uspevao je uvek da odgovori na moje predloge za trening i zaista sam ponosna što je polumaraton istrčao za nepuna dva sata.

Bravo za polumaratonce

Imala sam nesebičnu podršku Zemunske gimnazije i MATURANATA MARATONACA, koje vodi profesor Saša Porubski.

Četiri zvezdice moje ekipe-Marko Radojević, Miloš Milošević, Nikola Popović i Nemanja Nauti učestvovali su u štafetnom polumaratonu i osvojili u ekipnom plasmanu drugo mesto.

Iako smo imali samo dva-tri treninga, motivacija je uspela. Verujem da će se i drugi učenici zaraziti virusom trčanja i pridružiti nam se.

Dobro se sećam koliko su pojedinci bili skeptični što biram jednog učenika problematičnog ponašanja. Dokaz da treba rizikovati je upravo ova trka na kojoj se taj učenik ponašao odgovorno, ozbiljno i vrlo požrtvovano. U jako lošim uslovima nosili su majice svoje škole i branili boje svoga tima. Sigurna sam da moj trud nije bio uzaludan. Ponosna sam što je jedan učenik ostavio cigarete pred maraton. Mislim da je to mnogo više od dvadeset petica iz predmeta srpski jezik i književnost.

Za naše mlade ima budućnosti i ne treba ih podcenjivati. Kada je to potrebno, znaju da budu odgovorni, tačni i da se lavovski bore u timu. To je pravi znak da izrastaju u dobre momke. Vratiti ih prirodi, odvojiti od interneta, cigareta i alkohola, naučiti ih da je timski mnogo sladja pobeda od one lične. Nastavnici treba da se druže sa svojim učenicima… u to sam sada potpuno sigurna. Onda će shvatiti da mi nismo bauci ni baba roge…. približiće nam se i u ortačkom dogovoru ispuniti sa zadovoljstvom svaki zadatak.

Pomerimo granice školskih zidova, izvedimo decu u drugačiju sredinu, naučimo ih kroz sport, kulturu i igru šta je život. Nekada je važnije da postanu dobri ljudi, nego suvi odlikaši.

Mislim da su moji učenici dobili jednu veliku peticu iz ispita čiji naziv je TIMSKA IGRA. Ako samo još nekoliko učenica ostavi cigarete i alkohol, okrene se zdravom načinu života, moja misija je ispunjena.

Ostaje zahvalnost upravi škole, direktoru,koleginici Dragani koja je naš pejsmejker i nastavnicima fizičkog na podršci. Naši učenici su u crvenim majicama Tehničke škole optrčali ceo grad i to nije mala stvar.

Napred do nove pobede… sa ciljem da u narednoj godini zarazimo još pedeset novih maratonaca.

The post Preko trnja do uspeha appeared first on TRČANJE.rs.

U saradnji sa organizatorima SLAVIC RACE delimo vam tri besplatne startnine za ovu trku. Prijavilo se preko 100 zainteresovanih a mi smo pomoću online servisa Random.org izvukli tri dobitnika nagrade.

Dobitnici besplatne startnine za SLAVIC RACE

1. Nikola Kosanović
2. Nikola Maravić
3. Dušan Mrdović

Čestitamo dobitnicima a za sve ostale učesnike smo obezbedili popust na startninu, o čemu ćemo vas obavestiti putem mejla.

The post SLAVIC RACE – dobitnici besplatnih startnina appeared first on TRČANJE.rs.

Dubrovnik je jedan od onih gradova koji su ti u vidnom polju, a koje znaš da ćeš kad-tada morati da posetiš, rame u rame sa Venecijom, Budimpeštom, Istambulom. Nekada ih ostavljamo za “kasnije” jer znamo da su blizu i da će se prilika već stvoriti. Ima li bolje prilike od polumaratona da upoznamo neki grad?

Kada nas je Alen, direktor trke, pozvao da budemo gosti maratona, sa velikim zadovoljstvom smo prihvatili. Uz širenje kontakata i dalje povezivanje sa trkačima, sjajno je kada neko u startu želi da se spusti na razinu trkačkih potreba, i od početka gradi trku kakvu bi trkači zaista i želeli da istrče.

Šta sve možete da vidite u Dubrovniku za par dana?

Startni paket je bio prebogat:

• pored funkcionalne majice, dobili smo i:
• legitimaciju sa kojom smo mogli da se vozimo besplatno gradskim prevozom ceo vikend. (Karta u jednom pravcu je 15kn, oko 2€, tako da ušteda nije zanemarljiva),
• ulazak na gradske zidine, (koji inače košta 100kn),
• ulaznicu za čak 8 gradskih muzeja
• pasta parti vaučer
• novčić sa grbom dubrovnika
• ranac sa grbom Portlanda i Dubrovnika

Medalje i novčić

Medalja je bila priča za sebe – najlepša do sada, i svakako vredna uspomena.

Staza, utisci i emocije

Subota je donela ogroman pljusak i oluju, koja je delimično najavila moguću promenjivost vremenskih prilika, ali nedelja je osvanula bez ijednog oblaka. Start trke je bio u 10h i opravdano smo se brinuli oko temperature.

Do starta trke smo lako stigli autobusom, koji su vozili do starog grada. Start i cilj je na Stradunu. Centar centra. Oko bine masa trkača, volonteri spremni. Ostavljanje stvari i toaleti na 10m od starta.

Bina spremna, prostrt plavi tepih. Plavo gore, plavo dole. I dalje nijednog oblaka.

From Dubrovnik with love

Prvi put da pred start osećam iskrenu paniku. Poslednji savet – samo lagano, prati disanje, trči na osećaj. Danas je važno samo završiti.

Temperatura u hladu: 25 stepeni. Temperatura na suncu: 35. Hlada nigde.

Minut pred start: nameštam naočare, puca mi jedna drška. Zdravo Marfi.

Spiker najavljuje da se pobednik očekuje za oko 1:30. U glavi prerađujem da je to oko 50% sporije od svetskog rekorda. Ako ja budem toliko sporija… pa eto mene za oko 3 sata nazad. Dalje mentalno očajanje prekida pucanj. Krenuli smo!

Trasa vodi iz starog grada kroz istočnu kapiju. Po uglačanom kamenu uzbrdo, i nalevo, kreće prvi uspon koji će trajati oko 1-2 km. Lagano, pa strmije, ovde je sve i dalje okej, jer ima masa navijača, idemo lagano (mi na začelju) i još uvek smo sveži. Obilaze nas kamere iz kola, kamere na biciklu. “Dobro, biće makar lepih slika sa početka” tešim sebe.

Prva nizbrdica je na 2km. I traje, traje, traje… Nažalost, nizbrdicama se nikada ne radujem na kružnim stazama, jer znam da ću ih proklinjati u povratku.

Od 3km sve je manje, više ravno uz Dubrovačku marinu. Prolaznici i turisti aplaudiraju, sve je još uvek okej, smejemo se.

Od 4km skrećemo uzbrdo i desno za Rijeku Dubrovačku, sada trčimo uz uvalu do 12km pa nazad. Ovaj deo karakteriše more sa leve strane i brda sa desne, male kamene kuće duž put, nasmejani meštani i opet – masa žutih majici. Opet okrepa, opet dosta vode.

5km – bubnjari! Slikam ih i malo djuskam sa njima pa idem dalje. Ne gledam na sat, pojima nemam koji mi je tempo. Procenjujem da sam verovatno prespora, ali ne dozvoljam sebi da idem brže. Navukao se i neki oblak – milina.

Ritam koji te ubrzava

Oblak je doneo vetar. Jak, strašno jak vetar koji mi duva u prsa. Na momente kao da stojim u mestu. Da li bi radije vetar ili sunce? Vetar :) Sve je dobro – duvaće ti u leđa u povratku – trči dalje.

8km – prvi trkač nas mimoilazi, vidim da je Zdravko odmah iza njega – radost!

9k – masa trkača koje znam, omiljeni deo kružnih trka, mimotrč i osmesi. Opet voda, i mentalna zabeleška da su okrepne stanice stavljene blizu prirodnih izvora ili česmi. Veoma inteligentno smešim se. Smanji sebi posao kad god možeš.

10km – opet muzika, duvački orkestar!

Marš :)

11 ili 12 km – okret! Za sada prilično dobar osećaj u nogama, pomišljam da će ovo možda ipak biti lakše nego što sam očekivala. Prolazno vreme nemam i ne zanima me.

Povratak ka cilju je doneo i promenu vremena. Oblak je nestao, vetar ostao i sada smo se družili sunce, vetar i ja. Svaki kilometar postaje agonija. Trkači oko mene svesno krše pravac trčanja i beže ulevo, u minimalni hlad koji sa vremena na vreme načini neka stena. Primećujem i brojne uzbrdice koje u dolasku nisam registrovala kao nizbrdice. Osećam da gorim i da polivanje vodom taj osećaj samo trenutno smiruje.

To je to. Pomislim. Sada je trka stvarna. Do sada si bila u zoni poznatog. Sada probijaš granice. Sada je izazov. Ovo ćeš pamtiti intenzivnije.

U povratku manje navijača, ali svaki vredi kao stotinu njih. Jedan kafić je izneo svoju vodu i nudi trkačima. Sa suzama prihvatam. 15, 16, 17, 18, km su se nizali sve sporije.

19km. Brdo. Jako strmo brdo. Nizbrdica sa starta je sada golgota u najavi. Svi oko mene su prešli u hod, po dogovoru sa samom sobom i ja ovde prelazim na brzi hod. Kružni tok, policajci zadržavaju kola. Gledam ljude koji nas čekaju, i sebe kako hodam. Stišćem zube i potrčavam, uzbrdo nema više od 100m, a onda je nizbrdo sve do Straduna.

Ohlađene mišiće i nizbrdica boli, ali to više nije važno. Vreme nije važno, aplauzi nisu važni. Važno je da pazim na svaki korak i da uživam u poslenjih 330 metara.

Alen mi je rekao da je hteo da cilj bude kao ulazak na Olimpijski stadion za nas. I jeste. Pravac puca, sa strane navijači. U daljini kapija i plavi tepih.

Čekaju na nas!

Plavi put predamnom i na njemu zvezda.

Sat je pokazivao jezovitih 2:22 ali to tada nije imalo nikakav značaj.

Poletanje pred cilj

Najteža trka u mom životu je bila iza mene.

Na startu me je čekala medalja, bogata okrepa, šatori za prvu pomoć. Kao i uvek, imam utisak da je bržim trkačima bilo lakše, proveli su sat vremena manje na suncu. Čujem da je Zdravko pobedio! Oduševljenje potiskuje umor.

Šampion!

Onaj prvi osećaj – nikada više, odmah je smenila ideja koja se sama formira: opasan izazov za sledeću godinu!

Dubrovnik Polumaraton je trka koja će vas izazvati na svakom planu. Mentalnom i fizičkom, ako joj pristupite nepripremljeni. Brda koja smo prelazili  u Dubrovniku zahtevaju disciplinu i čeličnu volju. Imam cilj za sledeću godinu!

Mešavina zapadnog i lokalnog stila

Pre i posle trke imali smo priliku da razgovaramo sa Alenom Boškovićem, direktorom trke o celoj idejnoj organizaciji, dobrom, lošem na trci i onome što nas očekuje.

Dubrovnik Polumaraton se u startu profilisao kao trka koja će privući razne nacije. Ogromna pomoć stigla je iz Amerike, jednim neočekivanim kanalom, naime grad Dubrovnik je pobratim sa Monterejom, gde se održava čuveni Big Sur maraton, i pre jedno 6, 7 godina su se ponudili za pomoć, logističku i tehničku organizaciju i ujedno prilika da se grad promoviše kao destinacija za Američke trkače. Ovo je dovelo do ogromnog broja Amerikanaca na trci, čak 21 država je bila zastupljena.

Voli Kaster,čovek  sa 30godišnjim iskustvom u organizaciji Big Sura,  nije mogao da se aktivnije uključi zbog zdravstvenih problema, (mada je bio na cilju kao podrška) tako da je pomoć stigla iz Next Event iz Portlanda, njihov direktor maratona Les Smit je preuzeo deo organizacije za USA tržište. Otud step-by-step logistička podrška i priprema od 12 meseci unazad, ali i poruka na rancu: Portland to Dubrovnik: Take the Challenge.

Američki sistem organizacije podrazumeva jasnu hijerarhiju, preciznu organizaciju, ali i ogromno oslanjanje na volontere. Dubrovnik je imao najveću armiju volontera koju sam videla, preko 300 srednjoškolaca u belim i žutim majicama bilo je raspoređeno duž trase, ukupno je trka imala 500. volontera. Sveukupni utisak američkih partnera je da je trka prevazišla njihova očekivanje.

Ono gde je Dubrovnik odstupio od preporuka je cena startnine za domaće i regionalne takmičare, prilgođenija našem budžetu, i konkurentna trkama u regionu. To je u praksi podrazumevalo 2 stranice za prijavu, i dva načina uplate, pa i 2 štanda za kupljenje brojeva – američki i lokalni.

Ovo je donekle zbunjujuće, jer je zvanična majica (iz startnog paketa) bila besplatna, sa plavim vizualima i asocijacijom na Dubrovačke zidine,  a USA štand je dodatno prodavao njihove custom-made majice inspirisane serijom Game of Thrones. Dubrovnik je jedan od lokaliteta gde se ova kultna serija snima, pa je američki partner tu činjenicu povezao i deo identiteta maratona nadovezao na GoT vizuale. Slaba sam na ovu seriju, priznajem, te sam sa zadovoljstvom dala 35€ za ovaj suvenir :) i vratila se iz Dubrovnika sa 2 funkcionalne, prelepe majice za trčanje.

Valamar Lacroma, hotel partner maratona, bio je ujedno i expo – prostor sa velikim potencijalom, koji nije dovoljno iskorišćen, pa su neki štandovi bili prazni. Ali je sjajno što je potencijal za maratonski expo u startu primećen.

Dubrovnik kao da je pokupio najbolje prakse iz oba sveta i od starta krenuo jako, što daje ogroman prostor da se sledećih godina razvije u masovniju i raznovrsniju trku.

Teško je išta zameriti sjajnim domaćinima, ali složili smo se da start treba da bude raniji, ove godine je stajalo 10h zbog brojnih trkača koji su najavili dolazak i registraciju  na sam dan trke. Bili smo svedoci da se svakome lično izlazilo u susret, od mejlova do telefona. Oznake svakog km su nešto što trkači sve manje koriste, zbog brojnih aplikacija i gps satova, ali ipak znače. Izotonik pored vode, za vrele trke, može dosta da pomogne trkačima koji gube minerale znojenjem.

Brojke:

Učesnika: 438 prijavljenih, 322 završilo

Volontera: 500

Flašica vode: 5.000

Kila banana: 400kg

Najbolja vremena: Muškarci – Zdravko Mišović (SRB) 1:22:26, Žene – Ljubica Tonković (CRO) 1:33:20.

Dubrovnik Polumaraton je trka koja će rasti i razvijati se u pravcu rekreativnog trčanja. Teška staza nije idealna za obaranje rekorda i neće privlačiti previše profesionalnih atletičara. To nije ni cilj organizatora. Ovo je savršen polumaraton za jedan produženi vikend-odmor, izazov za vaše brdsko trčanje i nivo kondicije i prilika da stvorite nezaboravne uspomene.  Svaka preporuka!

 

The post Dubrovnik Polumaraton – prihvaćen izazov! [Reportaža] appeared first on TRČANJE.rs.

Pored par političkih dešavanja, važnijih sportskih događaja i pitanja: „Šta je Goga rekla Karleuši?“, mršavljenje je definitivno najaktuelnija tema. Njom se bave mnoge industrije i grane, grupe i pojedinci, poznati i nepoznati, časopisi, centri, saloni, i ko sve ne… A sve se čini da kako raste popularnost i značaj „savršenog“ izgleda (šta god to bilo), tako raste i broj ljudi koji ne samo da nisu zadovoljni svojim izgledom zbog „previsokih“ standarda, nego i objektivno gojaznih ljudi. Što više dobija na važnosti imperativ lepote, privlačnosti i poželjnosti, to je sve veći broj ljudi koji od njega odstupaju. Otkud tolika kontradiktornost?

Zar nije logičnije da, ako je to već nekome toliko važno, nema većih poteškoća da to i postigne? Između ostalog – nikada nije bila veća ponuda sredstava koji mogu na tom putu da nam pomognu (počevši od programa vežbanja, dostupnosti informacija vezanih za pravilnu ishranu, raznih tretmana i sve drugo). Pa kad onda sve to tako jasno želimo i imamo sve uslove da to i postignemo – u čemu je onda problem? Čak su nam dali i vrlo jednostavne formule koje rade: kalorijska potrošnja (ishrana + fizička aktivnost) ˃ kalorijskog unosa = gubitak kila!

Vrlo jednostavno i razumno, zar ne? Pa jeste, bilo bi, kada bi ljudi bili samo razumna i racionalna bića. Ovo je taj delić koji nedostaje, koji se nalazi u pozadini. Deo koji često nije dovoljno i na pravi način shvaćen: mršavljenje je emocionalni koncept! Za dobar deo populacije (moram da kažem – posebno ženske) mršavljenje je ozbiljna unutrašnja borba i uopšte nije tako jednostavna.

Problem sa mršavljenjem nije problem nalaženja najdelotvornije dijete, najboljeg programa vežbanja ili nekog drugog sredstva. Rešenje leži u emocijama koje su često skrivene, nejasne i neobrađene na pravi način!

Mršavljenje je emocionalni koncept

Šta ovo uopšte znači i kakva je veza između mršavljenja i emocija? Za bolje razumevanje ovog odnosa neophodno je raščlaniti pojam „mršavljenje“ na sastavne komponente, a to su: slika o sebi i odnos sa hranom.

• Slika o sebi se sastoji od uverenja, razmišljanja i stavova koje imamo kada se radi o ličnoj vrednosti, kako sebe vidimo i ocenjujemo (i kako nas drugi vide/ocenjuju), u odnosu na šta i iz čega izvlačimo taj osećaj vrednosti. U ovom slučaju, očigledno se radi o fizičkom izgledu kao vrednosti, koliku važnost mu pridajemo i kako ocenjujemo sebe poredeći se sa određenim modelima za koje smatramo da su poželjni i ka kojima težimo. Od ove slike zavisi i naše samopouzdanje, samopoštovanje, zadovoljstvo, uspeh i sreća. Sliku o sebi grade iskustva koja smo imali (počevši od onih najranijih), način na koji smo ih doživeli, ali je značajan i uticaj okruženja. Odrastanje u doba narcističke kulture ni malo ne pomaže da se izgradi zdrav odnos prema sebi i svom telu.
• Odnos sa hranom je kompleksniji nego što možda izgleda. Dok je za nekoga jednostavan (gladan sam, uzmem da jedem – bez preteranih emocionalnih investicija), kod nekoga može biti kompleksan i krajnje frustrirajući. Psiholozi tvrde da smo, dok smo još bili bebe, iz našeg bazičnog iskustva u prvim mesecima života, poistovećivali pojmove biti voljen i biti nahranjen. Unošenje hrane i uživanje u hrani takođe je taktilno-senzorne vrste kao i uživanje u dodiru, poljupcima i milovanju. Koliko komplikovan ovakav „ljubavni“ odnos može da bude verovatno znate i iz ličnog iskustva (ovo objašnjava i zašto ljudi sa poremećajem ishrane često pričaju o usamljnosti i odbačenosti).

Sada možemo da donesemo zaključak na šta mislimo kada kažemo da je mršavljenje emocionalni koncept. Pre svega znači da određene situacije i događanja koja su vezana za ovaj problem u osobi izazivaju jače ili slabije emocionalne reakcije. Označava postojanje sprege između (ne)uspešnosti ovog procesa i toga kako se osećamo. U slučaju manje uspešnosti mogu se javiti depresija, osećaj bespomoćnosti, anksioznost, krivica, stid, bes, osećaj niže vrednosti, nedostatak samopouzdanja, povlačenje u sebe, osećaj usamljenosti, autodestruktivna ponašanja itd. Znači da u svojoj percepciji negde imamo ubeležene informacije koje nam govore da nešto nije kako treba. Najčešće, kada pričamo o fizičkom izgledu, ocenjujemo da mi nismo kako treba. Svoju vrednost merimo prema tome koliko se uklapamo, odnosno ne uklapamo u tu sliku „idealnog sebe“, cenimo da nismo dovoljno dobri, dovoljno vredni nečije pažnje, ljubavi, odobravanja, prihvatanja i truda. I što je duže takav način razmišljanja prisutan i što se više „hrani“ i „potvrđuje“, to je teže iz njega izaći.

Emocionalna glad

Većina je čula i za pojam „emocionalna glad“. Ona predstvalja maladaptaciju, odnosno strategiju koja se koristi kako bi se unošenjem hrane izborilo sa stresom ili nekim negativnim emocijama. Svima nam je poznata scena iz američkih filmova, kada momak raskida sa devojkom, pa je u sledećoj sceni vidimo u suzama i kantom sladoleda ispred TVa, zar ne? Banalan je primer, ali nije baš tako retko da se posle neke napete situacije ili teškog dana ljudi „počaste“ više nego što treba, kako bi se utešili i da bi im bilo lakše (u Srbiji mi imamo izraz „jede na nervnoj bazi“; sva sreća, situacija u našoj zemlji je takva da se svaki dan može jesti na nervnoj bazi). Ovo olakšanje je kratkog daha, a često ga smene krivica, griža savesti, a neki put nažalost i poremaćaji ishrane. Ali zašto ljudi rade ovo?

Osim onih pomenutih najranijih iskustva sa hranom, postoje i dodatna objašnjenja. Različiti su mehanizmi, kao i njihova pozadina. Nekome prekomerna kilaža može biti izgovor da ne uradi životno važne stvari, da preuzme odgovornost i rizik, da se ne uhvati u koštac sa pravim problemima, da stagnira sa napredovanjem, da se menja i razvija (promene se ljudi plaše skoro koliko promaje). Nekome predstavlja odbrambeni mehanizam, način da se nosi sa strahom od kontrole ili gubitka iste, da zatrpa emocije, da se izoluje, strah od međuljudskih odnosa i povređivanja (često kod žrtava seksualnog zlostavljanja). Kod nekoga je to beg, uteha, jedini izvor zadovoljstva. Na kraju krajeva, sama gojaznost može se „stvoriti“ kao distrakcija, odnosno supstitut ili zamena pravog problema. Da se ne bi bavili stvarima sa kojima ne možemo (ili ne znamo kako) da izađemo na kraj, faktički izmišljamo drugi problem (u ovom slučaju višak kila) i okupiramo se njime. Time skrećemo pažnju, ne bavimo se onime što nas zaista muči i čekamo da kriza prođe. Na žalost, retko prolaze same od sebe, te smo osuđeni da do kraja bežimo ili da se jednostavno suočimo. Ako probamo, možda se ispostavi da i nije tako strašno…

Simptomi su samo poziv da se bavimo sobom. Svako odlaganje i instant rešenje (dijete, preparati i ostalo) znači samo da se na taj poziv nismo odazvali, i da na neki način želimo da prevarimo sebe.

Kilogrami nemaju veze sa time što se osećamo bedno. Nisu oni ništa krivi. Oni su tek pokazatelj unutrašnjih konflikata i potisnutih emocija sa kojima nismo izašli na kraj. Bitku sa kilogramima gubimo zato što nismo spremni da se sobom pozabavimo na pravi način, a ne zato što kivi dijeta i nije tako uspešna (kivi dijeta – jedeš sve osim kivija). Mršavljenje je zaista jednostavno, ali su ljudi komplikovani.

Ovaj tekst možda ne pomaže puno u nalaženju konkretnih rešenja za višak kila (toga i tako ima previše), ali nadam se da doprinosi rasvetljavanju kompleksnosti ovog procesa i razloga zbog kojih ljudi često ne uspevaju da se reše istih. Jednostavnih rešenja u ovakvim slučajevima uglavnom nema. Prvi korak ka pravom putu za početak bio bi prepoznavanje situacije, onoga što nas muči, a zatim postavljanja teških, često neprijatnih pitanja. Možda se na kraju desi da zaista počnemo da uživamo u sebi, ljudima oko sebe, hrani koju volimo i ne-daj-bože treningu (verujte mi, moguće je… a i vredno truda).

The post Mršavljenje – deo koji nedostaje appeared first on TRČANJE.rs.

Živjeti na sjeveru države podrazumijeva veliki izazov za trkača tokom većeg dijela godine, a pogotovo tokom zime, jer znaju da budu itekako hladne sa snijegom i mrazom i i do mjesec dana intezivno. Evo kako je to kod mene išlo tokom hladnih zimskih mjeseci, kako sam i gdje tražila motivaciju, i kako sam, uprkos mrazu i snijegu, bila i ostala trkač.

Kada imate strast ka nečemu, kada znate kuda idete, kada radite stvari koje volite, prepreke nema. Iz zime sam samo izasla osnažena, sa novim ciljevima i planiranim pređenim kilometrima ispred sebe. Ma šta da se desi, ma kako samopouzdanje da se poljulja, staza kao savršen slušalac je tu da prevaziđemo sve, i nakon treninga izadjemo sa rješenjem i dobrom idejom za problem.

Novembar

Priprema aktivno za Novu godinu, rezultat dostižem i do 10 km trčanja. Ponosna na sebe, i guram dalje, ne gubeći motivaciju.

Decembar

Hladni, prosniježni. Drugarica: ,,hajdemo na Obrov“, obližnje brdo. Pičimo, hladno, šuma prelijepa zimi, prekrivena snijegom, bajkovita. Uživamo u čarima prirode, a adrenalin nas nosi. Meditiramo na vrhu. Drugi dio decembra obećanje da ću u N.god da udjem, trkački, zdravo, i sa dosta pređenih kilometara iza sebe. Koristim Novogodišnju galeriju slika sa sajta trcanje.rs, biram najbolju za sebe, i dajem obecanje:

Januar

Zima izgleda loše samo posmatrajući je s prozora. Okačim na fb sliku, naoružam se energijom, staza je bijela, sa zracima Sunca koji obećavaju, padaju pahulje, kojima prkosim. Iako je trčanje otežano, ne sprečava me da otrčim, planiranih 7-8km.

Motivacija za zimski trening – koja pali!

Februar

Nešto drugačiji trening, i razvijanje kreativnosti u sportu. Jako hladno, vjetrovi duvaju, brat me mami iz kuće, sjedamo na bicikla i furamo rutu od 20km. Sjedamo kod tetke na čaj, odmaramo se, i pičimo dalje. Palimo sliku na mostu, u sportskom duhu nastavljamo dalje.

Nina na mostu

Jeste izazov bio, ali jeste i adrenalin i nevjerovatan osjećaj kada se nakon dobre ture vratite u toplu sobu. Neprocjenjivo.

The post Kako sam izašla iz zime duge 4 mjeseca na sjeveru Crne Gore…ali kao trkačica! appeared first on TRČANJE.rs.

Kao i za svaku reportažu i za ovu moram da se ogradim – utisak je uvek lični, a on zavisi od faktora koji ne zavise samo od organizatora, već i od celokupnog konteksta u kome se trkač/ica nalaze :)

Krajem 2014. godine  stigao nam je mejl od organizatora Banjalučkog maratona, da se organizuje po prvi put, da je svaka podrška dobrodošla i da nas očekuju u gradu na Vrbasu. Odazvali smo se pozivu klupski, a sajt je dao svoj doprinos. Fascinirana sam progresijom koju je trka imala od tada, ogroman pool sponzora, sve ozbiljniji pristup komunikaciji sa trkačima, i ozbiljan rad na kvalitetu startnog paketa, iskustva trkača na stazi, pre i posle nje.

Staza – osećaj i ocena

Teško je napraviti polumaraton u malim i srednjim gradovima. Retko kada ima mogućnosti za jedan krug koji vodi kroz atraktivne delove, stalno je dinamičan i pritom relativno ravan. Kada se ovo potrefi – dobije se pravi gradski maraton, ali realno, ni Beograd nema preterano zanimljivu stazu, a nijedan grad u regionu nije Berlin, niti se to može očekivati od Banjaluke. U tom smislu, organizator se odlučio da se trči malo po centru, a onda dva kruga od oko 9km oko njega. Staza delimično ide kroz bulevare, na momente preko reke, ali lični utisak je da nisam videla najbolje od Banjaluke trčanjem.

Opcija nema mnogo, staza ili može da bude kružna, ili da se trči napred i nazad, ili krugovi.

Napred  -nazad je često zabavnije rešenje, jer u mimotrču srećemo poznate trkače i trkačice, javljamo se i bodrimo, jer kada nema publike oko staze, ovo nas dodatno motiviše i diže. Kružna staza zahteva veći grad, ali Sarajevo je to rešilo na zanimljiv način, stazom sa više rukavaca, koja kombinuje mimotrč sa jednim većim krugom, tako da nemamo utisak monotonije, već iznova srećemo iste trkače na drugim delovima staze.

Od svih varijanti, meni trčanje krugova nekako najteže pada. Sem kada se radi o obaranju ličnog rekorda, jer se jednostavno postavlja cilj za splitove. U Banja Luci, međutim, što zbog jako toplog dana, a malo hlada, što zbog ličnog umora od Dubrovnika (pogledaj ovde kako je bilo tamo), ovo nije bila opcija, tako da se prvi krug euforično potrošio na mahanje publici i pravljenje društva drugarici koja je trčala povređena, ovo je možda oduzelo previše vremena i energija, i zato se  drugi pretvorio u čistu agoniju. Tada je već bilo 11 stepeni i preko 25 u hladu, a hlada je bilo na oko 50% staze. Nikada nisam videla više ljudi da odustaje od trčanja i hoda. Nisam želela da to budem i ja, ako sam i ubrzala i držala bolji tempo do 18, 19km, poslednja dva su me uništila. Ciljna ravnina deluje nepregledna. Kapija se vidi u daljini i kao da se ne približava. Sunce direktno bije u teme, asfalt je vreo. Tempo je svima  u tom trenutku bio iznad 7min/km. Navijača mnogo uz stazu, ali sve ih slabije čujem. Prva kapija nije cilj, do druge se ne sećam kako sam stigla, jer je pod krenuo da mi se obrće sa nebom, izgubila sam vid i veoma, veoma sporo sam prešla ciljnu linuju. Neko me je uhvatio i odvukao na stranu. Nikada mi se nije slošilo na trci. Pad šećera, dehidracija, iscrpljenost, sve zajedno… nekako sam otela medalju volonterki i sela na ivičnjak. Vode nije bilo, ali neko me je ispolivao svojom flašicom. Naknadno sam saznala da sam trčala presporih 2:20. Jako, jako težak dan za trčanje.

Sa druge strane, ako izuzmemo lični utisak, staza je mahom ravna, sa par laganih uzbrdica/nizbrdica, i pod boljim vremenskim prilikama, sjajna da pustite noge i date svoj maksimum. Obzirom na datum, 17. maj, nerealno je očekivati da će vreme biti hladnije u godinama koje dolaze, te je preporuka da se start pomeri ako ne na 8h, makar na 9. Vrućina i nedostatak hlada najviše smetaju sporijim rekreativcima. Dok brži takmičari prelete stazu za duplo manje vremena, sporiji, u koje ubrajam i sebe, sa preko 2 i po sata na suncu zaista rizikuju toplotni udar.

Vode je bilo na svaka 3km, što je, u datim okolnostima, meni bilo premalo. Izotonik sam videla samo na jednoj stanici, mislim an 15km. Preporuka je da se one popune limunom, koji na suncu prija više nego voda, ali vode je na stanicama bilo dovoljno i za hidraciju i polivanje, što je svakako pohvalno.

Staza je bila obeležena, čini mi se na svakih km, ali su oznake bile male i na drveću sa strane, pa je moguće da sam neku i promašila.

Redara dovoljno, markacija odlična, nije bilo zabune gde se kada skreće.

Organizacija, ljudi, navijanje

Za prvi maraton, moj utisak je zaista pohvalan. Brzo preuzimanje brojeva, nasmejani volonteri, bogat startni paket:

• Majica
• Bonovi za pivo, voće, pasta party,
• Popust od 30% u Intersportu
• Mali ranac – vreća
• Kolač + grickalice

Pre i posle trke bilo je baš primetno mnogo štandova sponzora, gde ste mogli da preuzmete gore navedeno, garderoba je dobro radila, toaleti svuda prisutni. Muzički program sve vreme na cilju. Mala zamerka je nedostatak vode na cilju. Obzirom da sam na istom kolabirala, tada mi je bila najpotrebnija, ali oko 2:20, izgleda da je ponestalo.

Najlepši utisak su ostavili ljudi. Navijača je bilo u lepom broju oko staze, za grad kome je ovo prvi polumaraton, više nego pohvalno. Neočekivane porukice na drveću su me najviše obradovale. Valjda jer je tada bilo najteže.

Više od svega, divno je videti koliko se rekreativno trčanje brzo razvija u poslednjih par godina, sa sve više klubova, trka, i sve boljom organizacijom. Svaka nova trka i gužva u kalendaru znače i prostor za rast, i unapređivanje sadržaja, što na stazi, što oko nje.

Za trku se, po najavama, prijavilo preko 1.200 ljudi. Finišera je bilo 870.

Najbrže vreme – Komon Moses Masai 1:05:34, najbrža žena: Agnes Chebet 1:18:49. Rezultate pogledajte ovde

Ocenjivati trku u globalu nije previše nagrađujuće za blogera, kroz internu komunikaciju nekako smo se složili da je najbolje deliti ocene po kategorijama, ali ovoga puta to će izostati, jer Banja Luku naprosto nisam imala dovoljno vremena i snage da osetim kako dolikuje. Zato vas pozivam da date vaše – za organizaciju, stazu, atraktivnost, startni paket, težinu i uopšte – lični utisak :)

medalje sa prvih polumaratona su posebno drage!

Za nastavak: pogledajte i blog Sanje Kavaz, sa ocenama segmenata, i ostavite komentar i vašu ocenu.

photocredit: banjalučki polumaraton, privatne slike sa Miro Mijić, Ivan Gligorijević, Tijana Popadić fb profila.

The post Banjalučki polumaraton – teške muke za junake :) appeared first on TRČANJE.rs.

Trčanje u prirodi? Takozvani trail ili cross country. Probao si? Njive, livade, trava, drveće, zemlja … Inspirativno, drugačije. A kako ako staze za trčanje nema na terenu kojim se krećeš? Čovek je relativno pozicioniram veličinom među bićima koja se kreću. Manji od konja, veći od psa. Rupe, meka zemlja, zmije, neravan teren, visoka trava, ali čovek se odveć snađe i svoj put pronađe!

Trčanje po međugradskim putevima? Znam, ne preporučuješ mi, zbog bezbednosti. Ipak, lično si pristao na hendlovanje tog rizika? Zakonski si obavezan da od sumraka do izlaska sunca nosiš čist svetloodbojni prsluk, van naselja. Lakše je danju, ali da li je i manje rizično? Usko parče istrasiranog asfalta koje ti omogućava prijatno i mirno putovanje.

Vazduh. Naročito prisutan i izražen elemenat stvarnosti tokom trčanja. Probao si ga – umeren, ispunjen bubicama, tokom pljuska, ujutru, uveče, snežnim pahuljama očišćen od mikročestica, topao, hladan. Grlo i pluća sposobni su da se adaptiraju vremenskim uslovima.

Zaključak? Odrastao čovek je jedno od retkih bića koje se nedovoljno ili presporo kreće. Ptica, konj, ovca, glista, lisica, jež, puž, mačka, pas, skakavac, muva, deca. Svi oni se kreću, sporo ili brzo. Jedino odraslom čoveku to je problem. Tako laka, prožeta radošću u deteta, u odraslog čoveka je fizička aktivnost postala mnogo naporna i nešto na šta se teško odlučuje bez jasnog interesa. Ipak, uvek mogu početi sa rekreacijom? Ok, počinjem.

The post Trčiš? appeared first on TRČANJE.rs.

Spamovanje prijatelja po fejsu

Moguće je da niste primetili, ali od kada ste krenuli da trčite, delimično ste se pretvorili u spamera na fejsbuku. Verovatno vam je svaki (u najboljem slučaju svaki drugi) status o trčanju, šerujete instagram fotke sa trčanja, logujete kilometre sa garmina, ili neke druge aplikacije za smart phone.

Velika je šansa da niste primetili da vam to lajkuju uvek jedni te isti ljudi, i da nekako i vi najčešće vidite baš njihove postove. Ako se pitate zašto je to tako, odgovor će vas možda iznenaditi: fejsbuk vas spaja jer se volite, a i zato što su vas prijatelji ne trkači verovatno pohajdovali. Smarate, jbg.

Znam, znam, šokantno! A bili ste tako sigurno da svi crkavaju od želje da čuju kako vam je bilo lako, teško, lepršavo na poslednjem polumaratonu. Kako ste spustili pace za 10 sec/km. Kako novi garmin kiiiida. Možda im je i bilo zanimljivo. Prvi put. Ako lajkovi izostaju svaki sledeći… do sada ste 90% otišli na “hide”.

Za vas je, dakle, kasno. Kao i za mene uostalom :)

Ali post možda pomogne novopečenim trkačima i trkačicama, da na vreme krenu u kombinovanje real life postova sa trkačkim. A kako postoji vreme i mesto za sve, nudim vam idealno mesto za deljenje trkačkih uspeha – dailymile.

Zasto dnevnik trčanja

Dnevnik trčanja nije nešto što pod-obavezno morate da vodite. On je više tu kao podsetnik na vašu karijeru, a dobro dođe i za praćenje trendova. Ukoliko ste monogamni sa jednom aplikacijom – onda vam sve već stoji na jednom mestu. Ali ako niste (taj sam) ako vam aplikacija puca, gps ne radi dobro, niste sigurni koliko ste km pretrčali, onda je dailymile pravo mesto za vas.

Posebno kul opcija kod svih logova trčanja je biranje patike. Znate tačno koliko ste pretrčali u svakoj i otprilike kada je vreme da je “penzionišete”.

Šta je DailyMile?

Dailymile je društvena mreža za trkače i druge rekreativne sportiste. Unutar nje možete da logujete sve svoje trening aktivnosti, ali najbolja je za one koji imaju dužinu u sebi, jer može da zbraja kilometre ili milje  (otud i mile).

Postoji desktop verzija na dailymile.com i app za iphone. Desktop verzija  ne meri sama koliko ste km prešli, dakle nije zamena za nike+, runtastic, garmin, ali može da se sinhronizuje sa gomilom aplikacija . iphone app ima gps opciju ali nisam je testirala jer ga ne koristim. Sve ostalo unosite ručno. Nalog otvarate preko imejla ili povezivanjem sa fejsbukom, što je i brži način.

Ako tek otvarate nalog, možete da unesete i koliko ste km prešli do sada. DM će nastaviti da meri odatle. Na vašem training tabu statistika je uvek vidljiva:

mnogo je to krofni!

Možete pratiti i nedeljni mesečni, dnevni napredak:

Kako izgleda

Na osnovnom panelu, imate opciju za unos treninga, ispod čega imate klasičan newsfeed, gde izlaze treninzi vaših prijatelja.

mapa se ili kupi sa nike+, garmina ili možete da sami mapirate novu rutu, koju DM pamti, i posle je samo izaberete iz padajućeg menija, ovo je jako zgodno, ako , kao ja, trčite iz zadovoljstva, ne merite previše kuda i kad. Posle toga sednete, i mapirate novu trasu:

mapa prati ulice, a može ida mapira i mimo njih – sjajno za trail!

Pored toga, možete da dodate i osnovne podatke o trčanju tog dana: težinu (računa kalorije), toplotu, oblačnost i naravno – opremu. HR se isto unosi ručno. Datum je po defaulty današnji, ali možete da ga izmenite lako:

Kada ste uneli vaš workout, pojaviće se u newsfeedu kod vas i vaših prijatelja. Možete ga komentarisati ali i okačiti motivaciju:

Kasnije se sve one pojavljuju na vašem profilu, (drugi tab)

wall of fame :)

Povezivanje

Za sada postoji opcija povezivanja sa dosta aplikacija za android i iphone. Windows phone kao i uvek zaostaje, tako da ja sada podatke unosim ručno. Ali kako sinhronizacija ionako mora da se radi preko desktopa, to je zapravo ista količina vremena. Pogledajte koje aplikacije mogu da se syncuju ovde

jednostavna sinhronizacija

Dailymile je dakle mreža koja služi upravo za povezivanje sa drugim trkačima, praćenje napretka, trošenja patika, a možete da ubacujete i šetnje, bicikl, plivanje, crossfit, rock climbing i još mnogo toga.  Možete da kačite treninge, tekstove, slike, video, komentarišete vaše treninge. Pored očitih prednosti – sprečava spamovanje prijatelja netrkača po fejsu i drugim muggle društvenim mrežama  :)

Iako nije nova, i dalje nije prepoznata u zajednici, pa se moja svodi na nekih 70-ak prijatelja. Nadam se da će ih posle ovog teksta biti više – dodajte me preko OVOG LINKA (http://www.dailymile.com/people/cuteenough)

The post DailyMile – dobar način da ne budete spamer appeared first on TRČANJE.rs.

 

Sve što je potrebno jeste da nam napišete u komentarima na sajtu ili ispod ovog teksta na našoj FB stranici zašto želite da trčite baš stazama Branka Ćopića. Ukoliko pridodate i neki pogodan Brankov citat, biće to pun pogodak! :)

Kako i zašto je nastala ova trka: 

Maraton Sazama Branka Ćopića je specifična trka sa lepom pričom. Ideja o njoj  je, kako kažu organizatori, sazrevala postepeno. Trčeći trke u ostalim delovima bivše SFRJ shvatili su da u celoj Bosni i Hercegovini nema nijednog maratona. Zbog toga su rešili da budu prvi, a za sada i jedini maraton u ovoj zemlji. Uz jednu popodnevnu kafu, ekipa iz kluba je izbacivala ideje kuda bi se trčalo. Najviše im se dopalo da se trči do Hašana, rodnog mesta Branka Ćopića, koje se inače nalazi u susednoj opštini, Krupa na Uni. Shvatili su da ovako mogu da povežu dve opštine, a ime maratona se samo nametnulo.

Detalji o interesantnoj stazi:

 Trka je trasirana tako da se prvo trče dva kruga oko Novog Grada. Prolazi se Kejom, kroz hladovinu lipa, odakle je pogled na reku Unu zapanjujući. Nakon prolaska grada, i prve okrepe na petom kilometru, staza dalje prati reku Unu i kreće se magistralnim putem koji je za tu priliku zatvoren. Nakon desetog kilometra se u mestu Rudice skreće levo i napušta reka Una i magistrala, i od tog mesta se trči kroz ruralno, seosko okruženje. Sve do 19. kilometra je uspon blag, gotovo zanemarujući, a tada se nailazi na prvi ozbiljan uspon nakon kojeg je nadmorska visina oko 310 metara. Kod te tačke je start polumaratona, koji dalje ide istom trasom kao i maraton. Dalje staza prati visoravan sve do mesta Dubovik, na nekom 30-om kilometru gde se skreće na Put Branka Ćopića. To je drugi uspon, koji u najvišoj tački ima 450 m. Po prelasku te najviše tačke put se spušta u Hašane , gde se kroz šumarak ulazi na plato ispred osnovne škole, odnosno u cilj trke.

 Novi Grad je prilično staro mesto, iako se imenom ne čini tako. Prvi put se u istorijskim spisima pominje 1282. godine. Od tada je razaran mnogo puta, a njegova pozicija na dve reke mu je predodredila da oduvek bude na granici i da ga uvek ruše i iznova grade. U Novi Grad je najlepše doći u toplom delu godine. Gore pomenuti Kej je kamenom ozidana odbrana grada od poplava. To je mesto gde Novljani šetaju kraj Une, reke čije ime govori da je jedinstvena. Pod lipama Keja mladi ovog grada razmenjuju prve poljupce i svima iz tog kraja je ostao u srcu, kako kažu organizatori. Koliko Novljanima znači reka Una najbolje govori činjenica da je najčešće ime dece raseljenih Novljana Una. Leti se sva obala Une pretvori u plažu. Kažu  da je kupanje u brzacima poseban doživljaj koji se ne može sresti na stajaćim voda.

Evo kako je izgledala prošlogodišnja trka: 

 Sve pojedinosti o ovogodišnjoj trci možete videti ovde.

The post Ko hoće da trči stazama Branka Ćopića? appeared first on TRČANJE.rs.