“Jao šta mi je s nogama, što su ovako krute, kao od drveta…”
“Dobro je, prošao prvi km, još uvek mogu da dišem.”
“Disanje je baš kul, kad razmislim.”
“Možda danas da istrčim samo 4 km?”
“Znojim se kao svinja i ova pesma je dosadna.”
“Kud pojedoh sinoć onaj čiz kejk, ‘ajde sad malo ubrzaj.”
“Jao, bre, crći ću, ovo što mi izlazi na nos je duša, pa šta bi bilo?”
“Vidi čiču što trči, tačno me sad sramota da stanem.”
“E, noge su mi se zagrejale skroz, sad je lakše.”
“Što je ovo dobro, idem ipak do 6 km.”
“Ovde treba da se okrenem i vratim, ali neću, idem na 7 km, JER JA SAM CAR.”
“Ovo je sad ono kad više nemam glikogena ili šta već, opa idemo, mast će da se topi.”
“AND IT’S WATCHING US ALL WITH THE EYE… OF THE TIGER.”
“Vidi eno cilja, mogu još ali ‘ajde stajem.”
“Daj još malo, endorfin tek krenuo da prži.”
“Kako je strava ovo trčanje!”
“Doručkovaću pola frižidera… IMAM LI BANANE?!”
“Evo semafora odakle stajem, sutra ću opet, da li mi je čista ona druga majica za trčanje?!”
The post Unutrašnji monolog jednog početnika appeared first on TRČANJE.rs.