Otkriće povreda
Trčanje mi nikada nije predstavljalo prevelik problem. Zapravo, prvih 10 treninga jeste bilo pomalo problematično, ali je posle polako prerastalo u zadovoljstvo, da bi na kraju postalo najzabavnija aktivnost dana. Pošto sam relativno nov u trčanju (a i u svetu sporta uopšte), veoma lako zarađujem povrede. Ništa moderno, već standardne povrede: bol u zglobovima, problemi sa kolenima, pokosnice, tendoni (ranije nisam ni znao da postoje pokosnice i tendoni – svašta čovek nauči).
Sve moje pauze
Kada mi se prvi put javila povreda pokosnice, napravio sam ‘kratku’ pauzu od godinu dana. Hteo sam da budem siguran da je povreda sasvim prošla. Bio sam siguran još posle prvog meseca, ali nisam hteo da reskiram. Najzad, godinu dana kasnije vraćam se trčanju. Međutim, ubrzo sam ponovo zadobio povrede kolena i pokosnice. Ovog puta, vođen prethodnim iskustvom, rešio sam da ne odmaram jer bi to značilo novu pauzu. Čitao sam na Reddit-u o raznim istezanjima, metodama lečenja, tretmanima ledom… Ono što je svima zajedničko jeste da svi prvo preporučuju pauzu. Pa sam u skladu sa tim, poslušao sve savete – osim onih za pauzu. :)
Pre svakog treninga sam se zagrevao, posle svakog treninga sam se istezao. Posebno istezanje za oporavak pokosnice, posebno istezanje za oporavak kolena, posebno istezanje za oporavak ahilove tetive. Stavljao sam led na bolna mesta i probao skoro sve masti – Icy Hot, Kamfart gel, Alpa Francofka tonik, Alga san… ima li još nekih? Počeo sam da šepam dok hodam, čak nisam mogao ni da podignem nogu bez pomoći, i to ni kada sedim. Vodio sam se time da bolovi kad-tad moraju da prestanu. Tako sam optimistično čak otišao i na trku, „Prv do vrv“, o čemu sam već pisao. Najzad sam morao da prihvatim realnost i odlučio sam se za pauzu. Kao i prošlog puta, pauza se odužila i trajala je tri meseca, iako mi je realno za oporavak trebalo samo mesec i po.
Nove povrede
U međuvremenu sam povećao kilažu tako da sam i očekivao da se ponovo povredim. Zato sam ovog puta krenuo sporije u svoj napredak. Izdržao sam tri meseca bez povrede što je za mene rekord. Kada je već tako, odlučio sam se za napredni program u pripremama za polumaraton (iako sam do tog trenutka istrčao najviše 11km). Ova odluka je definitivno bila preambiciozna i glupa, pa mi se ponovo javio bol u pokosnicama.
Početak rešenja i dijagnoza jednog psihologa
Možda je sada vreme da vam kažem da mi je supruga magistar psihologije. Progutao sam ponos i pitao za savet kako da prebrodim ovu povredu. Kako da pauziram (jer sam najzad, verovali ili ne, shvatio da je to jedini način za oporavak) a da ne zaglavim u pauzi. Ovo su rezultati našeg malog istraživanja:
Kod mene se problem javlja zato što ne pauziram samo sa treninzima, već stopiram celokupni trkački stil života. Da pojasnim: kada pauziram ja ponovo povećam kilažu. To se događa delom zbog fizičke nekativnosti (jer tako mora), a delom zato što počnem da jedem ćevape i pljeskavice za doručak (jer tako želim).
A rešenje je prilično jednostavno – nikako ne napuštati trkački stil života. Pauza je vreme za oporavak, a ne vreme za izležavanje. Za vreme pauze najvažnije je raditi vežbe istezanja, i to svakog dana. Ovakav pristup ne samo što ubrzava oporavak, već me održava u uverenju da sam i dalje sportista – povređen, ali sportista. Obroci treba da ostanu zdravi, trkački – za mene je to značilo odmerene količine hrane, pet puta dnevno. Shvatio sam da je hrana čak i važnija od istezanja, jer vas više puta dnevno podseća da je pauza privremena. Može da traje dve nedelje, može i dva meseca, ali je pauza, a ne kraj trkačke karijere. Takođe, za vreme pauze mi je jako korisno bilo i čitanje članaka na ovom sajtu – ostajete u trkačkom društvu i održavate motivaciju. Dobra ideja je i da sklapate liste pesama uz koje ćete trčati kada se oporavite. Ja sam čak i kupovao audio knjige kako bi mi trčanje bilo zabavnije kad se najzad oporavim. Znam da nije neko epohalno otkriće, ali meni je bilo preko potrebno.
Ponovo se pripremam za svoj prvi polumaraton, ali sam se ovog puta odlučio za lagani plan. Konačno sam ponosno prihvatio da sam početnik. A najzad sam se i oporavio kako treba. Oporavak je trajao dve nedelje – tačno onoliko koliko mi je trebalo.
Ono što sam shvatio je da ovaj sport ne može da se trenira po principu sve ili ništa. Ključni momenat je umerenost.
Toliko od mene. Nadam se da će nekome biti od pomoći.
The post Gde je motivacija kada mi je najviše potrebna? appeared first on TRČANJE.rs.