Uz ovako provokativan naslov ozbiljno razmišljam kakvu priču da ispričam, a da pri tome opravdam gore rečeno. Poslednjih dana, čitajući fenomenalne članke na ovom sajtu, pronađoh se u nekoliko priča. Kada počnete sa rekreacijom (ozbiljnom) u 40-oj godini, da li je to eskapizam? Ha, možda sam baš slučaj za američku studiju!
Kako je sve počelo
Imam skoro 42 godine, a pre dve godine sam (dakle u 40-oj) ušla u zanimljivu rekreativnu priču.Slušajući priče bliskih i dragih ljudi koji su ozbiljni rekreativci, bezmalo i profesionalci, dođoh na ideju da i ja krenem na bilo kakvu rekreaciju. Mislim da je važno pomenuti da pre toga nisam bila zainteresovana za bilo kakvu fizičku aktivnost, sem što sam par puta pravila društvo suprugu u njegovim šetnjama, gde sam ja, na pola puta, uglavnom htela da odustanem!!?! I bi kako bi! Krenula sam sa malo bržim hodom što i nije bilo tako teško. Obzirom da sam išla sama, jer nemam zainteresovanih prijateljica, postalo je malo dosadno samo hodati. Rekoh onda sebi: „Hajde da malo kombinujem – pola km brzi hod, pola km trčanje.“
U Čačku imamo zemljani bedem ukupne dužine 9km. E, to je već bila ozbiljnija priča. Tada sam već primetila da to moje trčkaranje pomalo otvara vrata nekog novog, meni do tada, nepoznatog sveta. Zapitah se šta li ima iza tih vrata još? Trebalo je vremena da savladam te početne zadatke, jer sam kombinovala na razne načine, prateći reakcije svog organizma.
Taj novi svet te mami da istražuješ, eksperimentišeš, pričaš o tome, deliš svoje prve uspehe, ali sa ljudima koji to razumeju. Primetila sam, kao i svi iz mog okruženja, da me interesuju neke sasvim druge stvari, da se menjaju afiniteti, da se više priča o zdravoj ishrani, o vežbama za zagrevanje i istezanje.
Jasno je da sam morala proći fazu blagih povredica kao što su istezanje prednje i zadnje lože, bol u kolenu, i sl. Uz sve to postalo mi je veoma važno kakvu garderobu nositi za trčanje, kakve patike, koliko puta nedeljno trenirati. Bila sam kao malo, ali veoma radoznalo dete. U moru informacija i preporuka odlučila sam da ću raditi onako kako meni prija, jer to treba da bude zadovoljstvo, a ne opterećenje. Skoro godinu dana je to išlo blagom uzlaznom linijom. A onda 2.5. prošle godine sam prvi put pretrčala svih 9km. Zamislite tu sreću! Apetiti polako rastu. Sve me interesuje, „gladna“ novih izazova, pomalo ljuta na sebe kada mi se ne ide…
Sledeći svoj cilj
Dođe jesen, pa i zima, a ja bezmalo svaki dan na atletskoj stazi, srećna i nasmejana, postavljajući nove ciljeve – danas trčim jedan sat laganim tempom, sutra ću 45 minuta lagano, pa 15 malo brže i još 15 lagano. Taj momenat kada sam shvatila da je to postao moj način života i da sve češće pričam o tome (nekog sam smarala, ali bilo je i onih koji su beskrajno verovali u mene), bio je prelomni trenutak za moj dotadašnji život.
Kao što sam već pomenula sve me je interesovalo, te se tako rodila ideja da probam da istrčim polumaraton. E tu je iskrsao mali problem – nisam imala podršku svog supruga za neku zvaničnu trku. Pa dobro, šta da se radi. Nije me to obeshrabrilo. Naprotiv, još sam bila odlučnija da ću istrčati 21095m, pa makar i nezvanično. Pronašla sam (na ovom sajtu) desetonedeljni plan pripreme za polumaraton, srednji nivo i krenula 1.4.2013. godine na Dan šale!!!
Trudila sam se da maksimalno ispoštujem zadati program do 9. juna. Međutim, nikako nisam mogla da uklopim posao i taj veliki cilj, te sam 4. juna ustala i rekla sebi DANAS JE TAJ DAN! Ljudi, uspela sam! Nisam odustala, nije bilo lako, ali ja sam pobedila sebe! 2 sata i 13 minuta, ali to mi nije bilo važno. Već sutradan, išla sam na trčanje, ali „samo“ 8km!
Kraj početka i sledeći korak
Sada, dva meseca posle, ja i dalje redovno trčim, uživam u tome, pronašla sam sebe. Nema potrebe da kažem koliko sam raspoloženija, puna energije, ništa mi nije teško. A kako prija kada mi neko kaže: Video (la) sam te , ti trčiš svaki dan!“ Ne interesuje me da li je to eskapizam ili kako se već zove. Mnogo je bitnije da je trčanje zdrav način bitisanja, pa i ako postoji problem, zašto ga ne rešiti upravo trčanjem? Verovatno ću sebi postaviti neki novi cilj. A do tada, ja i dalje trčim, vrata tog čarobnog sveta nisu skroz otvorena, a to je, samo po sebi, dovoljan izazov. Citiraću jednog mladog, izuzetnog čoveka i sportistu iz Čačka: „BOL JE PRIVREMEN, A ODUSTAJANJE JE ZAUVEK!“
The post Život počinje u 40-im?!? Uz trčanje itekako! appeared first on TRČANJE.rs.