Nikada nisam učestvovao na zvaničnoj trci. Nikada nisam istrčao polumaratonsku distancu. Treniram redovno, rekreativno, dva ili tri puta nedeljno, nedeljom za malo povećavam distancu. Najduža istrčana distanca mi je bila oko 17 kilometara.
Sve ovo promenilo se prošlog vikenda nakon učešća na 2. odžačkom polumaratonu. Pokazalo se da, za prvu trku, nisam mogao napraviti bolji izbor!
Naravno, prva trka je pažljivo odabrana. Posle šest meseci trčanja napolju, jesen je period kada je forma već na zavidnom nivou. Ravna, vojvođanska staza, bez uspona. Blizina Novog Sada. Rodbina koja stanuje blizu Odžaka. Mogućnost prisustva meni dragih ljudi na samoj trci. Početak jeseni, vreme kada vrućine izmiču, ali je i dalje dovoljno toplo. Iskustva trkača koji su prošle godine trčali u Odžacima! Upravo ovo poslednje je stvar koja je prevazišla sva moja očekivanja, a koliko vidim i oni sa priličnim brojem polumaratona u nogama imali su samo reči hvale za organizatore!
Gostoprimstvo trke
Kao nekome ko prvi put učestvuje na polumaratonu, veoma mi je prijala srdačnost i gostoljubivost ljudi iz organizacije koji su me savetovali i kako da okačim startni broj i gde se presvučem, šta imam na raspolaganju pre trke, za vreme same trke i nakon prolaska kroz cilj. Pre i nakon trke na raspolaganju su nam bili kapaciteti sportskog centra Odžaci, svlačionice, tuševi, velika sala za istezanje , zagrevanje, masažu itd… Ispred sportskog centra zatičem mnošvo trkača, male dece učesnika trke pužića, baloni svuda , prijatna muzika, nastup folklornog ansambla… zaista divna slika i odličan uvod za trke na 5000 metara i za polumaratonsku trku. A sama trka, priča je za sebe.
Krenuo sam sa jednim ciljem, a to je da istrčim 21.1 km
Vreme za koje ću to učiniti je poslednje o čemu sam razmišljao. Trčao sam svoju trku, bez mnogo obaziranja na ritam ostalih trkača. Vidim organizovani su i „pejsmejkeri“, tu su i grupice trkača koje ih prate, sjajna stvar zaista!
Table pored staze sa označenom kilometražom , solidne veličine, jasno vidljive. Duž staze okrepa na svakih dva do tri kilometra, fantastično! Voda, limun , kocke šećera, energetske štanglice… Mnogo pomažu te okrepne stanice!
Između okrepnih stanica na nekoliko mesta raspoređene su grupice navijača i navijačica, dece iz tamošnjih škola. Deca opremljena transparentima sa rečima podrške, pištaljkama i trubicama glasno su, ne štedeći ni svoje glasove, bodrila trkače.
Navijačka grupa photo: Marko Starčević
Na nekoliko mesta nalazili su se i momci „naoružani“ bubnjevima, dobošima i drugim udaraljkama koji su trkačima davali ritam i bodrili ih na ovaj specifičan način!
Foto credit: Marko Starčević
Postavljeni su i punktovi prve pomoći, članova Crvenog krsta Odžaci. Tako trčeći korak za korakom, kilometar za kilometrom , posmatrajući tu pažnju koju mi sama trka poklanja, činilo mi se kao da me je trka „prigrlila“ i da me neće tako lako pustiti.
Već tada , u prvoj polovini trke, bilo je jasno da, osim neke nepredviđene situacije, ne postoji način da ovu trku ne završim! Ne kažem da je bilo lako, naprotiv, krize su očigledno sastavni deo trke.
Krize, kada su noge teške, kada te umor savlada, kada se istroše energetske rezerve. Imao sam ih i ja na petnaestom kilometru i na oko dva kilometra pre cilja. Ovi momenti se mnogo lakše prevaziđu uz opisanu podršku duž staze i uz podršku ostalih trkača.
Ono što je meni posebno davalo snagu jeste moja podrška i oslonac u svakoj životnoj situaciji, a to je porodica. Žena i ćerka, brat i još nekoliko veoma dragih ljudi su bili na cilju i čekali da me ugledaju. Verovali su da mogu da istrčim polumaraton i presretan sam što su samnom podelili ovo fenomenalno iskustvo. Iskustvo prolaska kroz cilj nakon istrčanog polumaratonai, taj osećaj zadovoljstva, o kome sam čitao od iskusnijih trkača. Momenat kada su mi devojčice obučene u tradicionalne nošnje stavile medalju oko vrata, zaista, sada verujem, ovo se pamti čitav život!ž
Nakon trke, okrepljujući napici , medalje, pehari za pobednike, ručak za sve učesnike.
Medalje, foto Marko Starčević
Verovali ili ne , evo nekoliko dana nakon trke, još uvek na zvanične stranice organizatora pristižu i dostupne su fotografije desetak profesionalnih fotografa angažovanih da zabeleže ovo dešavanje. U pitanju su hiljade i hiljade fotografija u nekoliko desetina albuma. Snimano je zaista sve, a pažnja je poklonjena svakom pojedinačnom učesniku. Ovo je zaista nesvakidašnje, a meni posebno drago jer je upravo moja prva polumaratonska trka zabeležena na ovakav način!
Posebnu draž trci, pored fenomenalne organizacije i sjajnih uslova, dali su i profesionalni trkači, među kojima i prvak Srbije u polumaratonu. Oni su ovu trku izdigli na još viši nivo, a samim tim nama, rekreativcima amaterima, učinili još veće zadovoljstvo!
Zahvalio bih se timu organizatora trke, na čelu sa predsednikom lokalnog atletsko-rekreativnog kluba, što su napravili ovako sjajnu manifestaciju. Meni lično su omogućili nezaboravno iskustvo prvog polumaratona. Vidimo se sigurno i dogodine!
The post 2. Odžački polumaraton – trka koja me je prigrlila appeared first on TRČANJE.rs.